Bez reči

tekst za program predstave „Mi, evropski mrliči“, SMG Ljubljana jun 2016.

Kako opisati današnji trenutak? Čini se da postoji određeni konsenzus oko toga da je situacija daleko od dobre ali ipak imamo utisak da bi stvari mogle biti i gore. Svi smo svesni katastrofalnih posledica ekonomske krize koja se praktično ne smanjuje već osam godina (uz stalne najave novog kraha), političke krize i krize legitimiteta EU institucija i pre svega, sve veće pretnje klimatskim promenama… ali izgleda da uspevaju da nas ubede da je negde drugde (ili u nekom drugom vremenu bilo) ipak gore. Ili kako to piše Simona Semenič: „do guše smo u govnima al se ipak pliva“ – ponašamo se kao grupa turista u nekom mondenskom spa centru u okviru aranžmana „Na obzorju Apokalipse“.

Pretnja Apokalipse se oseća i u „Žrtvama mode bum bum“, predstavi Dušana Jovanovića koja predstavlja polaznu tačka našag rada. Ova predstava koja je nastala pre četrdeset godina, u vreme Hladnog rata, osim što predstavlja jasno protivljenje militarizmu kao usudu naše civilizacije, anticipira permanento stanje sukoba u kome danas živimo. (Apokalipsa se dakle možda već dogodila.) Osim Jovanovićeve predstave i teksta koji je za našu predstavu napisala Simona Semenič, treće polazište je poezija Srećka Kosovela koga je kroz reference u svom tekstu uvela Simona. Ako uporedimo ova dva dela sa opusom Kosovela (i za trenutak stavimo na stranu očigledne razlike između autorskih poetika kao i činjenicu da su pomenuta dela nastala u tri sasvim različita društvena trenutka) ono što među njima nalazimo zajedničko je jasna društvena kritičnost i formalna hrabrost, a od brojnih razlika za nas je najinteresantnija odnos prema (javnom) govoru (deklarativnoj političnosti) ili opštije: odnos prema mogućnosti neke bolje budućnosti.

Srećko Kosovel je bio pesnik sutrašnjice i to ne samo zbog aktuelanosti njegovih tema – u njegov jezik je upisana borba između mučnog trenutka u kome je živeo i vere pre svega u ljude koji će osvojiti drugačiju budućnost – nešto što je bilo zajedničko mnogim umetnicima istorijske avangarde. „Žrtve mode“ nastaju u vreme kada su se ideje (od kojih su neke upravo one o kojima je pevao Kosovel) odvojile od života baš kao što su se reči i pojmovi u javnom govoru SFRJ odvojile od svojih značenja. Jovanović u svojoj predstavi ismeva upravo tu ležernost, samozadovoljnost i prazninu zvaničnog diskursa, u vreme opasnosti od nuklearnog rata. Danas je na sceni parlamentarne politike (ili adverajzinga) taj proces semantičkog pražnjanja dostigao vrhunac ali u Simonina u svom tekstu odlazi i korak dalje. Ona prepoznaje i više od smisaone praznine vladajućeg diskursa – ona dovodi u pitanje moć, svrsishodnost javnog govora (delovanja) uopšte. To se ogleda i u odnosu prema političnosti samog izvođenja. I kod Jovanovića i kod Semeničeve jasan je krajnje ciničan odnos prema temama kojima se bave, ali dok u „Žrtvama mode“ bar postoji vera u političnost (dejstvo) samog izvođenja, grupne igre – u Simoninom tekstu se odnosi koji nose pravi život, odnosno likovi u koje autorica i sama veruje, guraju u drugi plan i ne daje im se prilika da dođu do reči…

I na kraju, ono što je sigurno je da u prelasku kroz ove tri epohe i period od jednog veka – i dela ovih autora oslikavaju vreme u kojem nastaju. Dok Kosovel stvara u vreme promena koje doneo Prvi svetski rat, Oktobarska ali i Druga industrijska revolucija, Dušan Jovanović i Simona Semenić u stvaraju u drugačijem svetu – od Hladnog rata sedamdesetih do permanentog rata u kom živimo mi – u svetu koji Franco Berardi naziva svetom posle budućnosti. I upravo to je jedno od pitanja koje postavlja ova predstava: koja je vrsta političkog dejstva na sceni u takvom svetu uopšte moguća?

Franco „Bifo“ Berardi knjigu „Posle budućnosti“1 otvara Futurističkim manifestom. Početak avangardne umetnosti je označen himnom brzini, deregulaciji i tehnološkom napretku. Iako početke tog procesa otvaranja utopijske imaginacije i religijske vere u budućnost možemo prepoznati već od samog rađanja buržoaskog društva, svoj vrhunac on je doživeo u vreme istorijskih (umetničkih i političkih) avangardi početkom XX veka, da bi se (po Bifu) zavšio sedamdesetih godina, dolaskom na vlast Margaret Thatcher i Ronalda Reagana – i u vreme nastanka Jovanovićeve predstave.

The century that trusted in the future could be described as the systematic reversal of utopia into dystopia. Futurism chanted the utopia of technique, speed, and energy, but the result was Fascism in Italy and totalitarian Communism in Russia.2

…i kao što na drugom mestu navodi, ono u čemu živimo danas: sveprožimajući Kapital, u stalnoj i sve bržoj potrazi za novim „prostorima“ akumulacije. Tehnologija digitalne ere u kojoj živimo tu brzinu omogućava, tako da „semiokapitalizam“ o kom Bifo piše, sve više čini da znaci, afekti, stavovi i ideje, i sami postaju direktno produktivni. Sa druge strane prekarni uslovi rada podrazumevaju da ljudi sve manje bivaju zaposleni kroz kolektivne ugovore i na stalno te se rad premešta čak i u prostor želje. Ta panika – kombinacija ekonomske nesigurnosti, fragmentarnosti ljudskog iskustva i preterane stimulacije čula rezultira depresijom. Drugi izvor depresije o kom Bifo piše, za nas još zanimljiviji, je gubitak iskustva društvenosti i to naročito u političnom polju. On vidi duboku vezu između aktivizma i (muške) depresije, pa tako taj prisilni aktivizam objašnjava kao narcistični odgovor subjekta na sveobuhvatnu moć Kapitala, koji aktivistu na kraju ostavlja frustriranog, poniženog i nemoćnog. I tu počinje novi ciklus bežanja.

Ova društvena dijagnoza nije korisna samo za razmišljanje o politici, slični mehanizmi su na delu i u polju izvođačkih umetnosti, naročito takozvane društvano-angažovane umetnosti. Ili drugim rečima: koliko često poziv na akciju sa scene nije ništa drugo do posledica straha od suočavanja sa dubinom septičke jame u kojoj plivamo? I upravo tu leži političnost teksta Simone Semenič. Ona nas sa tom impotencijom političke volje suočava i nudi nam jezik u kom je od onog što je možda nekada bila politika želje ostala samo dužnost – da se i dalje govori, da se i dalje trči u krug – da se i dalje „drka“. Suočiti se sa nihilizmom njenog teksta znači pogledati u dubinu (društvenog / izvedbenog) polja i prepoznati gde leži život, a gde igra nemoć.

Milan Marković Matthis

1 „After the Future“ – Franco „Bifo“ Berardi (AK Press 2011)

2 Ibid.

Ostavite odgovor