Kratak spoj

tekst za program predstave „Cement“ po Hajneru Mileru, u Zagrebačkom kazalištu mladih

Problemi i izazovi stvaranja novog socijalističkog društva, ono otrežnjujuće „jutro posle“ kada se pokazuje prava radikalnost revolucionarnog čina, suočavanje sa ponorima sopstvene i tuđe slobode, bol emancipacije, neke su od tema koje su bile polazište za Milerovu dramsku adaptaciju socrealističkog romana Fjodora Glatkova. Možemo da zamislimo zašto je Hajneru Mileru ovaj materijal bio inspirativan imajući u vidu jedinstvenu perspektivu koju je mogao da ima umetnik Nemačke demokratske republike – posmatrajući ekspanzistički projekat državnog kapitalizma Sovjetskog Saveza na svom vrhuncu sa jedne strane Berlinskog zida, a sa druge skoro neometan kontinuitet društvene elite iz vremena nacizma… Ali na kakav način ove teme komuniciraju sa nama danas kada se vreme dešavanja romana čini još daljim – ne samo zbog jednog veka koliko je prošlo od kada je prvi put objavljen već pre svega zbog toga što bi se nepobediva vera u budućnost koja pomera njegove junake danas mogla videti kao bolno naivna? Naime ako pratimo podelu koju Franko Bifo Berardi pravi u svojoj knjizi „Posle budućnosti“, kada govorimo o ova tri vremena, zapravo govorimo o tri prekretnice: Glatkov je roman pisao na vrhuncu eksplozije mitologizacije budućnosti, umetničkih i političkih avangardnih pokreta; Miler svoju adaptaciju neposredno pre ere kraja ideje Budućnosti – vremena Margaret Tačer i smrti društva blagostanja; a naše vreme se se izvesnošću klimatskih promena miri sa činjenicom da nam i faktička budućnost – kao mogućnost najosnovnijeg fizičkog opstanka na planeti – polako curi iz prstiju.
Kada razmišljam o nekom scenskom delu, ne samo ako je moj posao adaptacija tog materijala, prvo pitanje koje postavljam je gde se nalazi sukob. Roman Glatkova sukobima ne oskudeva ali i pored toga što su neki od njih i dalje bolno relevantni (odnos između Gleba i Daše, vera u tehnološko oslobođenje rada, unutrašnji sukob i bolna emancipacija epizodnih likova…), sukobi u narativu bi lako mogli da se čitaju kao nečiji tuđi, muzejski. Pitanje koje mi se u tom smislu činilo mnogo potentnije, od kog mi je bilo mnogo teže da se distanciram je – na koji način danas mislimo utopiju? Da li smo, ovako pametni, cinični, „realistični“, itd… uopšte za to sposobni? Da li bi takva vrsta vere (pseudo-aktivnosti) bila znak naivnosti koja na neki perverzan način samo održava u radu mašinu kojoj ljudski rad više nije potreban ili je naprotiv naš ciničan stav u isto vreme jednostavno uzrok i posledica vremena u kom živimo? Ovaj sukob je i Hajner Miler nagovestio u sceni „Heraklo 2 ili Hidra“ (koja je za nas bila polazište za rad na ovoj predstavi), u kojoj se junak polako suočava sa tim da je jedno sa zveri protiv koje se bori. U pitanju nije jednostavno defetistički stav kao pokušaj alibija za političku inertnost već hrabro suočavanje sa činjenicom da su problemi Glatkovljevih likova sve dalje i dalje od nas (sve manje smo u prilici da sami formulišemo polje borbe ili jednostavno – svoju stvarnost). Gde je danas kancelarija gde bi mogli da lupimo cipelom o sto a da to nešto znači?
Roman Glatkova predstavlja pre svega bolno istinitu ljubavnu priču, bez obzira da li govorimo o odnosu između dvoje ljudi ili ljubavi kao sposobnosti za radikalnu društvenu akciju. Ali ono zaista utopijsko u vezi sa idejom Ljubavi u Cementu nije neka naivna misao da se može bezbedno i bezbolno prepustiti hororu zaljubljivanja već pre svega vera da se, kada se u taj bezdan bacimo, pad (koliko god bolan bio) neće završiti samo smrću na asfaltu „realnosti“. Ako se vratimo na Bifotovu podelu na tri epohe sa početka, sukob koji nas je najviše interesovao u radu na ovoj predstavi je onaj između vremena dešavanja romana i današnjeg trenutka, u kom kao da više nema mesta za ovako koncipiranu Ljubav. Predstava koju smo želeli da napravimo je dakle pokušaj reprodukcije ove vrste „kratkog spoja“ – podsetnik da se Ljubav da misliti čak i ako (ili upravo zato što) znamo da je neodvojiva od panike koju u nama budi materijalnost tela (izvesnost bola).

Milan Marković Matthis

Овај унос је постављен у Blog, Scena. Означити линк.

Оставите одговор