tekst za program predstave „Cement“ u SNG Drama Ljubljana

Kleist:

Nema više tvornice. Zar ne možete to shvatiti,
Čumalove? Crvena ili bijela, Rusija ponovno pripada
Brezama. Što vi imate protiv breza?
Ova hrpa hrđe i kamena izgrađena je da traje
Tisuću godina. To vrijeme sad je prošlo.
Vidite li vodu koja dolazi s planina?
Isprat će i vratiti planinama kamenje,
Što smo im ga bili oteli.

Cement (po Glatkovu) Hajnera Milera je tekst u previranju: počevši od samog revolucionarnog vremena koje tretira, preko borbe između emancipatornih težnji njegovih likova i njihove ukotvljenosti u tradicionalne porodične odnose iz kojih su izrasli, pa do ljubavnog odnosa glavnih likova, Daše i Gleba Čumalova, kroz koji se prelama uticaj društvenih okolnosti na najintimiju ravan. Slično je i na formalnom planu – tekst se proteže od dijaloga često pisanog u verzu, preko meandriranja kroz u skoro čehovljevskom tempu pisane „male drame” epizodnih likova i druge scene koje opisuju promene kroz koje prolazi rusko selo na početku ere Nove Ekonomske Politike, sve do monolitnih „post-dramskih” deonica u kojima se antički mitovi koriste ne samo kao način da se polje kojim se tekst bavi znatno proširi i omogući da se postave neka opšta pitanja (o odnosu rada i slobode, bolu emancipacije, poziciji Heroja kao nosioca društvene borbe…), već i da se i samo ljudsko telo i afektivni aparat prepoznaju kao prostor sukoba.

Postoji međutim još jedan konflikt, možda ne tako snažno ispostavljen, ali kojem se Miler kroz različite motive vraća tokom celog teksta – a to je odnos između prirode i ljudske civilizacije. Od planina iz kojih će ruke radnog naroda izbiti cement budućnosti, vukova koji vrebaju seljake dok im se drugi zbog toga dive do svog poslednjeg daha, pa do breza u koje će Rusija ponovo zarasti – u Cementu možemo prepoznati dve „prirode”. Jedna je ta koju je Miler nasledio od Glatkova – konkretna priroda Rusije dvadesetih na početku perioda brze industrijalizacije, dakle priroda koja se Radom da pokoriti. Sasvim druga priroda se, na primer, da nazreti u fragmentu „Heraklo 2 ili Hidra”. Ta priroda je đavolska, nepokoriva i što je možda najvažnije, nije je moguće prostorno je ograničiti. Kada je ovakvo viđenje prirode u pitanju, ne postoji „spolja” i „unutra”, pa tako junak ovog fragmenta sa užasom otkriva da se isto odnosi i na samo njegovo telo – on ne zna gde se on završava a gde počinje krvoločni protivnik kojeg je krenuo da pobedi. Upravo je taj horor suočavanja sa Prirodom – neljudskom rušilačkom energijom koja je sazdana od ultimativnog nasilja nad telom (našim telom, telom naših voljenih!), bio polazište za našu postavku Milerovog Cementa u Ljubljanskoj Drami.

Kada smo bili deca umeli smo mnogo bolje da prepoznamo opasnost koja vreba u mraku. Kasnije smo naučili da ignorišemo senke koje su nam se igrale iznad kreveta i nosile strašne slutnje, sve dok ih jednog dana ponovo ne budemo videli iznad bolničkog kreveta, stari i nemoćni. Te strašne ali u isto vreme i privlačne „senke“ nisu bile samo naslućeno nasilje telesnog propadanja, bolesti i smrti već i nasilje seksualnosti kao i druge stvari koje nismo mogli da uključimo u simbolni svet¹. Tokom ljubavnog čina se, makar na trenutak, civilizovani, moralni čovek odvaja od „civilizovanog sebe“ i u njemu se budi nešto strašno, pokvareno, skoro životinjsko. Ali ako govorimo o seksualnosti kao nasilju, ne mislimo nužno samo na telesni odnos. Seksualnost se da videti kao nasilje i strukturalno, kao jedan potencijalno „destruktivan“ aspekt ljudskih odnosa koji je uvek manje ili više prisutan, tako da postoji vrlo dobar razlog zašto je seksualnost u svakom društvu jasno regulisana:

The origins of war, sacrifice and orgy are identical; they spring from the existence of taboos set up to counter liberty in murder or sexual violence. These taboos inevitably shaped the explosive surge of transgression. All this does not mean that recourse was never had to the orgy – or war, or sacrifice – for the sake of the results rightly or wrongly attributed to them. But in that case it was a secondary and inevitable business of frantic violence hurled in among the wheels of human activity as organised by work.²

Ako dakle seksualnost vidimo kao jednu od aktivnosti koje su morale da budu regulisane jer direktno dovode u pitanje svet rada, kako to predlaže u Žorž Bataj, to podrazumeva da će se načini i stepen isključivanja tog nasilja (seksualnosti, smrti…) menjati u zavisnosti i od načina na koji „rad organizuje ljudsku aktivnost“. Vreme koje obrađuje roman „Cement“ Glatkova se bavi jednom radikalnom promenom u tom načinu. Reč je o jedinstvenom istorijskom trenutku, koji nije doneo samo novo društveno uređenje ili ekonomski poredak – u pitanju je zaista bio kraj jedne civilizacije, jednog načina na koji je rad organizovao, strukturisao ljudsku aktivnost. Nešto se završilo a to što je počinjalo bilo je još uvek slepo. Kako bi izgledao svet ako rad više ne bi bio otuđivan, ako ne bi više bilo vlasnika? Ubiti Bogove, živeti bez večnih autoriteta popova, muževa, očeva, značilo je da čovek stajao sam pred ponorom Istorije. Više nije bilo uputstava o tome kako ponovo uspostaviti svet – osim onih koje smo učili jedni od drugih.

Daša:

Ne znam
Što će biti. Sve je drukčije.
Daj mi vremena, Glebe. Na stari način ti
Svoju ženu nećeš više pronaći. Nešto je prestalo.
To što počinje još je slijepo.

Junaci ovog romana su okruženi smrću i nasiljem ali se budućnost otvara pred njima kao ponor. Bacanje u taj ponor znači sigurnu smrt – možda samo simbolnu (kraj onoga što je do tada značilo čovek, rad, muškarac, žena, ljubav…) a možda i biološku. U takvim vremenima senke nije moguće držati daleko od sebe – revolucionarima smrt uvek sedi na ramenu. Mi živimo u sasvim drugačijim vremenima. Revolucionara više nema i smrt više nikome ne sedi na ramenu, ali i pored toga osećamo nešto nije u redu. Pretnja realne katastrofe koja se otvara pred nama, nije dovoljno velika da bismo bili spremni da je u potpunosti sagledamo. Ipak nismo prepušteni sebi. Neko (ili nešto) je sa nama. Jel osećate? Kada smo bili deca, sebi smo dopuštali da vidimo, osetimo taj isti neprijatan osećaj od kog nećemo moći da pobegnemo kada stari i bolesni budemo gledali igru svetla i senki na zidu iznad kreveta – slutnju da nešto strašno, monstruozno sve vreme stoji u mraku i posmatra nas. Civilizacija kojoj pripadamo ne poznaje način da misli seksualnost, smrt ili zastrašujuće ponore slobode i zato smo morali da naučimo da živimo sa monstrumima. Ali čime će se baviti monstrumi kada nas više ne bude?

Milan Ramšak Marković

1Naravno, ne želim da kažem da kao odrasli razumemo seksualnost ili da ona, ako joj dopustimo da se pokaže u svom punom sjaju ne izaziva manje užasa ali sada bar znamo šta je to što ne razumemo i što nas užasava.

2Georges Bataille “Erotism, Death and Sensuality” (First City Lights edition, 1986)