Sedamnesti avgust hiljadu devetsto osamdeset i prve godine je bio presudan trenutak u životu Nebojše Bradića jer je predstavljao njegov početak, mislim na njegov život, predstavljao je početak njegovog života ne Nebojšin početak, mada, jel, moglo bi se reći da je to i njegov početak, jel tako, početak Nebojše Bradića a ne samo njegovog života, dakle mogli bi da kažemo da su na taj dan, sedamnestog avgusta hiljadudevetstoosamdesetprve svoj život započeli i Nebojša Bradić i… sam… njegov… život.
VIDI VAMO
VADI PALAC
NEMOJ DA TE MLATNEM
PUSTI TORTU
VRAĆAJ KOLAČ
NEMOJ DA TE MLATNEM
Nebojša se prvi put ubio kada je imao pet, to su, tako su svi rekli, to su prave godine za samoubistvo, HAHAHA, prave godine za samoubistvo, tako su se smejali, HAHAHA, daleko će taj mali dogurati, i svi su se smejali, i mama i tata i komšije, svi baš svi, to jest svi osim samog Nebojše, HAHAHA, samo Nebojša se nije smejao i to najmanje zbog toga što je za razliku od drugih koji su bili živi on bio mrtav, ne, njemu, odnosno meni, dakle Nebojši, to jednostavno nije bilo smešno. Zašto mu to nije bilo smešno možemo samo da nagađamo jer Nebojša ne samo da nije bio živ, Nebojša je bio i veoma ćutljivo dete.
MARŠ U KUĆU
TV GASI
NEMOJ DA TE MLATNEM
UČI UČI
MARŠ U SOBU
NEMOJ DA TE MLATNEM
Ako bi bili pesnički raspoloženi (a što da ne, u pozorištu smo), dakle ako bi sebi dozvolili malo poezije mogli bi da kažemo da iako se samoubistvom moj, Nebojšin život završio, istim tim samoubistvom se nije završio i sam Nebojša. Naprotiv, Nebojša se tim samoubistvom rodio po drugi put. A novi Nebojša je osećao ga njegovo novo iskustvo čini posebnim. Posle samoubistva je dakle Nebojša počeo da oseća da je drugačiji od ostale dece iako nije mogao tačno da odredi zašto, jednostavno je, jel, osećao da je poseban. Možda zato što je uvek bio spreman da se popne na najvišu granu, na trošni krov, da strpa nešto u usta ili da napravi neku drugu sličnu glupost – Nebojša se naime, iz opravdanih razloga nije plašio smrti. Nastavnice matematike sa druge strane i te kako jeste. Ne možemo sa sigurnošću da znamo zašto se Nebojša plašio čuvene Milke iz Svetozara Miletića, ali najverovatnije je da se Milke plašio zato što je Milka bila sadista a to znači da je Milka volela da zlostavlja decu. Zato se Nebojša jako obradovao njenom izrazu lica kada ga je našla obešenog u školskom veceu.
GASI PLJUGU
IDIOTE
NEMOJ DA TE MLATNEM
ŠTA TO ČITAŠ
PUSTI KITU
NEMOJ DA TE MLATNEM
Posle samoubistva Nebojša je morao da promeni školu ali je iz škole otišla i Milka, u pratnji dobronamernih ljudi i velike količine medikamenata. Taj događaj je u mom, odnosno Nebojšinom životu predstavljao prvu veliku pobedu. Nebojša je imao sreće sa roditeljima jer otac u tom periodu iz nekog razloga nije prestajao da mlati majku tako da na njega nisu previše obraćali pažnju. To je Nebojši dalo prostora da se bavi zaista bitnim stvarima – masturbacijom i onanijom i to pretežno onanijom iako mu je i masturbacija bila veoma draga. Ideju da pokuša sa devojkama dobio je iz američkih filmova ali je dosta dugo oklevao dok nije nešto stvarno uradio. Oklevao je iz dva razloga: devojke ga uglavnom nisu primećivale – verovatno su više volele jake, žive momke – a osim toga devojke u njegovoj školi su grozno zaudarale na znoj.
NEMA PARA
ŠTA ME GLEDAŠ
NEMOJ DA TE MLATNEM
KO JE KURVA
IDIOTE
NEMOJ DA TE MLATNEM
Nebojšin tata na žalost nije bio dobrovoljac. Ne samo da nije bio dobrovoljac nego uopšte nije ni bio u ratu. Ta činjenica je značila ne samo to da Nebojšina nije nosio počasti sina poginulog sprskog heroja nego i da je otac svoj bes zbog govnjivog života, siromaštva i hroničnog genitalnog hepresa kojeg već godinama nije mogao da se reši umesto na hrvatima i albancima iskaljivao na majci koja se posle iskaljivala na sinu. Dakle na Nebojši. Zato je Nebojša najzad odlučio da je vreme da nađe devojku. Para nije bilo pa je Nebojša morao da se zadovolji Milicom, devojkom za koju bi bilo lepo kada bi mogli da kažemo da je bar bila dobra duša. Ali mladost je mladost a leto je leto i Nebojša će se još dugo posle toga sećati te tople večeri na Adi kada je sa Milicom iz osmog tri izgubio nevinost. Seks mu je toliko prijao da se te iste večeri nagutao tatinih bensedina i skočio sa balkona.
IDI SPAVAJ
NARKOMANE
NEMOJ DA TE MLATNEM
ŠTA TO ČITAŠ
KOJI BRE NIČE
NEMOJ DA TE MLATNEM
Ova smrt je Nebojši teško pala. Ne samo zbog telesnih povreda koje su ovog puta bile naročito bolne već zbog još bolnije istine koje je postao svestan u trenutku kada mu se glava susrela sa asfaltom. Nebojša je naime shvatio da se on, odnosno ja, odnosno Nebojša, kreće u nekoj vrsti matrice, paterna koji nije njegov, i ne samo da nije njegov već je tim neprestanim samoubistvima dovodio do određene fragmentarnosti njegove, Nebojšine, pa time i moje, jel, egzistencije, i tako nemogućnosti da sebe ikada sagleda u celini i time dođe do odgovora na velika pitanja koja su počela da ga muče. „Ko sam ja“ pitao se Nebojša, a njegovi sada već stari roditelji su se smejali HAHAHA, tako su se smejali njegovi sada već ostareli roditelji, a veoma slično su se smejale i komšije, HAHAHA, svi su se smejali, ne samo zato što su im egzistencijalne muke njihovog sina i komšije bile zaista smešne, HAHAHA, koliko zbog činjenice da se najzad neko drugi muči a ne samo oni.
Ali, ok, u redu, ja vas čujem, evo, mi vas čujemo, ja i ova… gospođa, na primer, evo ova gospođa i ja, mi vas čujemo, jel tako, čujemo ih, mi vidimo njihovu patnju jel tako gospođo, mi osećamo, mi, nama je stalo, evo, kažite i sami, mi, moglo bi se reći čak i da, jel tako, da patimo, mi patimo zajedno sa njima, sve vreme, kako se to zove, to je ono… saosećanje, mi saosećamo, evo gospođa iz drugog reda i ja sve vreme saosećamo sa vama, doživljavamo katarzu pročišćenja, ali da li se neko ovde (osim gospođe i mene naravno), dakle da li se neko uopšte pita kako je meni? Da li se neko pita kako je to biti Nebojša Bradić ili još gore, kako je to glumiti Nebojšu Bradića, dakle biti neko ko čak nije ni Nebojša Bradić? Da li se neko ovde uopšte pita kako je to ne biti Nebojša Bradić?
* * *
Kada je sahranio i poslednjeg roditelja, našeg Nebojšu je dočekala sasvim nova vrsta usamljenosti. Nije pomoglo ni to što je najzad diplomirao (Teoriju muzike na FMU) i time postao deo prostrane srpske akademske zajednice, ni činjenica da su počeli da repriziraju njegovu omiljenu seriju u noćnom programu televizije Pink. Nebojši je nedotajala ta slatka strepnja na koju se tokom godina navikao, Nebojši su nedostajali roditelji. Kada bi samo otac uleteo u sobu i počeo da urla i da brižno mlati… kada bi bar čuo zvonak smeh svoje drage majke… Ali avaj. Kao što je rekao Hamlet a napisao Šekspir, svet je ostao bez džointa, a naš, odnosno vaš junak, Nebojša, to jest ja, dakle Nebojša, je ostao bez raison d’etre – što na francuskom znači: bez razloga za samoubistvo. Kada bi bar bio genijalni umetnik, pijanista, samoubistvo bi se podrazumevalo, ali teoretičar muzike… koga bi to potreslo.
Evo na primer, samoposluga. To je jedna tipična situacija. Samoposluga, ili kako je neki zovu samousluga, već u zavisnosti od toga da li je akcenat na usluzi ili posluzi, jel, dakle radnja je poluprazna. Ta samo… usluga je toliko prazna, da se čuje neonka kako zuji. (Kada čujete neonku da zuji, to je siguran znak da ste negde sami). Neonka zuji i sve miriše na domestos i salamu i samoposluga je dakle poluprazna. Kažem poluprazna jer u njoj nisam sam, naime, tu je i Kasirka. Vidim je, Kasirku, tamo, na drugom kraju radnje, vidim je i vidim da ona mene gleda, valjda pazi da nešto ne ukradem. Uzimam veknu hleba, i krećem dugim i sporim koracima prema kasi.
E sad, obratite pažnju za trenutak na te korake, pogledajte na šta to liči.
Evo pokazaću vam to još jednom, dakle pogledajte taj hod, ja ne znam šta je to, golgota ili Kafka ili možda nešto treće ne znam ni sam tuga jedna, to je kao, ne znam, evo kažite sami, tečna groteska, kao neki… klecavi ples među rafovima, dance macabre, kao neka… tužna halucinacija navijača Partizana koji se prejeo esida i prešmrkao rakije, poslednji pokušaj iskupljenja pred odlazak u večna lovišta, ja ne znam… E to tako izgleda, jer sam ja sve vreme svestan, i dok uzimam hleb ja sam svestan i dok hodam ja sam svestan i dok se uplašen od proizvoda koji sa rafova prate svaki moj korak dok se krećem ka kasi ja sam svestan. Svestan sam kompromisa koje pravim svaki put kada uđem u samouslugu i svestan sam da nisam Nebojša Bradić i da ne podnosim ovu ulogu i svestan sam da mojih roditelja više nema, i pre svega toga, svestan sam činjenice da me na kraju ovog puta od rafa sa hlebom do kase (od kolevke pa do groba), čeka Kasirka, žena kojoj koliko god bila opterećena sopstvenim problemima, malom platom a velikim životnim planovima, nije potrebno više od jednog pogleda da shvati sa kim ima posla. I kada najzad stignem do nje, Ona podiže taj pogled, pogledajte kako lako ona podiže nešto tako teško kao što je taj pogled, dakle ona podiže pogled sa ljubavnog časopisa Skandal i zaustavlja ga na meni i hlebu. I to sad traje, to nemo sučeljavanje diskursa, taj sudar paradigmi, taj koreografisani okršaj u usporenom vremenu Matriksa, to traje, i dok se pukotina na površini stvarnosti povećava i prolaze milisekunde jedna za drugom, i napetost se progresivno povećava. Ali na kraju uvek, ali uvek pobeđuje Ona.
Kasirka Dobro veče komšija. Četrdeset i pet dinara.
Nebojša Dobro veče. (pružim joj novac)
Kasirka Hvala.
Nebojša Doviđenja.
* * *
I to je kraj. Nema dalje. Sedim za klavirom. Sa veknom hleba u rukama.
DING
Zamislimo za trenutak tu scenu, Nebojša sedi za klavirom sa veknom hleba u rukama dok se Nebojšin prst, recimo kažiprst, dok se Nebojšin kažiprst spušta na dirku klavira.
DING
Nebojšin kažiprst se spušta na dirku klavira.
DING
Nebojšin kažiprst se spušta na dirku klavira.
DING
I… Nebojšin kažiprst se spušta na dirku klavira.
DIIIIIING
Ono što bi se neobučenom uhu učinilo kao besmisleno ponavljanje istog tona u cilju opšte i samotorture zapravo je finalna faza meditacije tokom koje se u Nebojšinom umu iskristalisalo pitanje: ČEMU ŽIVOT BEZ SAMOUBISTVA? Vreme tupe depresije se završilo, Nebojša je shvatio da ako želi da nastavi život mora da se pomiri sa činjenicom da roditelja više nema i da pronađe nove izvore poniženja. Odlučio sam da postanem profesor solfeđa u muzičkoj školi.
I već sam na prvom času shvatio, Nebojša je shvatio da je doneo najbolju odluku u svom životu, jer je Nebojša, kao i njegova nastavnica Milka ranije, mrzeo decu. Decu je mrzeo iz više razloga, zato što su glasna, lošeg ukusa (i mirisa), jer veruju u Boga, Paris Hilton i Amfilohija Radovića, jer su ga podsećali na drugove iz razreda, ali pre svega toga, Nebojša je decu mrzeo zbog njihove ničim izazvane vere u život.
Mali smrdljivi idioti, tačnije dvanaest malih smrdljivih idiota je selo ispred njega u klupe i Nebojša je odmah osetio dobro poznate trnce duž kičme. Kraj je blizu.
“Ja sam… Ja sam Nebojša…”, i pre nego što je izgovorio Bradić, Nebojša je već osetio da mu se povraća što je bio veoma dobar znak. “Ja sam Nebojša Bradić, i ja sam profesor solfeđa. Otpevajte mi… pevajte mi bilo šta.”
I dok su deca pevala, Nebojša se okrenuo ka tabli. Zauzeo je konteplativnu pozu da ne bi bio sumnjiv – želeo je da izgleda kao da je utonuo u misli. Ali Nebojša nije tonuo u misli dok je slušao paklenu buku koja izlazila iz usta tih malih idiota zadojenih Teletabisima i Nikolajem Velimirovićem, ne, dok je slušao urlanje malih idiota, to kreštanje, kričanje i vrištanje, pomognuto ničim izazvanom verom u život, Nebojša je krišom plakao od sreće.
“Dok je mladih”, plakao je Nebojša srećno i u novom miru, “Dok je mladih, biće i samoubistava”.