[napisano za predstavu Da nam živi rad, Atelje 2012, 2010]

… i oni donose, jel, šta, donose…, jel, donose te… to đubre, oni donose… zapravo oni, jel, oni odnose đubre sa jednog mesta i donose ga na drugo, i jedini problem, dobro možda ne jedini, ali jedini koji mene u ovom trenutku interesuje, jel, je što je to drugo mesto moj komšiluk, mesto gde ja živim, mesto gde žive moja deca, a moja deca, jel tako, ona ne treba, ona ne moraju da gledaju to đubre, osim kada, naravno, jel, i ona treba da imaju neki kućni zadatak, dakle osim kada iznose đubre u kontejner,

i to bi trebalo da bude jedini kontakt, u civilizovanim zemljama je to jedini kontakt dece sa đubretom, kada ga ona odnose u kontejer, ali ne, ovde imamo obrnutu situaciju, ovde se đubre ne odnosi, ono se donosi, ono se gomila, ono predstavlja neku valjda, ne znam, neki kapital, nešto vredno, to đubre, jel, taj karton, ti delovi veš mašina, polomljene igračke, to, te stvari koje podsećaju na ono mračno vreme iz devetesetih kada smo kupovali na buvljaku, kada smo svi morali da kupujemo na buvljaku i da prolazimo kroz taj pojas đubreta da bi stigli do švercovane robe, sve ono od čega smo valjda zauvek pobegli, sve to nam se sada gura pod nos, i ti ljudi, jel, nije to što su oni cigani, jel, romi, nije što su, jel, što to nismo mi, nego što guraju to pod nos, oni, jel, koji neće, oni neće da nađu posao, oni neće da rade, to nije deo njihove kulture, mislim ja nisam, ja nemam problem sa tim da postoje različite kulture, ali ne moraju da budu tu kada to ugrožava moju kulturu, jel, moj odnos prema đubretu, prema radu, koji je sasvim drugačiji od njihovog, jer ja ipak, na kraju krajeva, ja verujem da ljudi moraju da rade, da se ipak, na kraju krajeva, da mora da se radi ako želimo da živimo kao sav normalan svet, onda ne možemo ceo dan da se izležavamo, da ceo dan dovlačimo neko đubre, na namećemo drugima svoju kulturu, da dovlačimo to đubre kao da je to neki kapital, da upošljavamo celu porodicu da ceo dan prose, peru šoferšajbne i dovlače đubre, ja verujem da mora i da se radi da bi se živelo, jer onda šta, onda bi svi mogli tako, da damo otkaz, da dignemo šator u parku, da ispišemo decu iz škola i da tražimo od države da nam daju stan, i to u nekom komšiluku gde žive ljudi, mislim drugačiji ljudi, ljudi sa drugačijom kulturom, drugačijim odnosom prema radu, da im dovlačimo đubre i da se onda zaboga čudimo što nas neće za komšije, a neće nas, nećemo ih, i ako kažem da su moja prava ugrožena, i izvinite, ispravite me ako grešim, ali moja prava, moja prava, kao osobe koja radi, koja plaća porez u ovoj državi su veća, ili bi bar trebalo da budu veća od ljudi koji ništa ne rade po ceo dan, koji samo dovlače đubre i prose, moja prava kao osobe koja je građanin ove zemlje, za razliku od tih ljudi koji nemaju ni lične karte, koji ne postoje, koji sunavodno izbeglice, koji dakle ni ne postoje za institucije ove zemlje, a koji nemaju nikakav problem da ugrožavaju, da terorišu, i budimo realni, oni terorišu svojim đubretom, samim svojim izgledom, kada uđu u autobus taj dečak sa harmonikom i devojčica, preslatka mala devojčica, koja upravo činjenicom da je preslatka teroriše nas koji sedimo u autobusu i treba valjda, šta, treba da nam bude žao, treba da se osetimo krivima što oni loše žive i ako je to deo njihove kulture, deo njihovog odnosa prema radu, jel, da se osetimo krivima, i još da im platimo, da im damo novac koji smo zaradili, ne tako što smo terorisali ljude svojom nesrećom, nego pošteno zaradili, na poslu, dakle radeći posao za koji smo se godinama školovali, uložili godine truda kao što je to običaj u kulturi kojoj ja pripadam, da se uloži trud, da se godinama ulaže trud da bi se uopšte dobila prilika da se radi, a onda ta devojčica uđe u autobus i očekuje da se osetim krivom što je ona nesrećna, i ako zna, ta mala devojčica, ona zna da ja znam da ona zna da ja znam da je to teroror, ali i pored toga, jel, i pored toga što svi sve znaju, ja pristajem, ja vadim novčanik, i ja dopuštam da me teroriše jer sam pre svega pravoslavni hrišćanin, dakle to je takođe deo moje kulture, da se pomogne onome ko je u nevolji, a to je karta na koju oni igraju, jel, oni jednostavno koriste rupe u zakonu, koriste slabosti nas koji pripadamo nekom sistemu, nekom moralnom, ili društvenom sistemu, oni koji nisu hrišćani, nisu u sisutemu, koriste ono što im nudi država i društveni moral, oni se jednostavno time koriste, ta devojčica, koja još nije naučila ni da govori srpski kako treba, ona je već naučila da koristi rupe u sistemu, da koristi slabosti da bi pofitirala, dakle ona je pravi profiter, ona je taj profiter, ona je osoba koja profitira zbog trenutne situacije u ovom društvu, ali i pored toga što to dakle svi znaju, opet će, to je ključna stvar, samo zato što je tako slatka, samo zato što ima te krupne tužne oči kojima kada te pogleda reči nisu ni potrebne, samo zbog toga će ljudi uvek biti na njenoj strani, kada buldožeri dođu u toku noći i kada se pojave televizijske kamere i kada se te oči napune suzama, i pored toga što svi sve znaju, i što je to posledica njihove kulture i odnosa prema đubretu, ljudi će opet biti na njenoj strani kada joj buldožeri budu rušili kuću, a ne na strani ljudi koji plaćaju porez, na strani privrednika, koji ako su nešto i dobili na poklon od države, svi znamo da će se to državi kroz taj porez vratiti, ako su i dobili na poklon to zemljište, ipak je država, to svi znamo, država je mnogo više dobila od tih hiljada turista koji su prošli kroz beograd, od hiljada turista, koji hvala bogu nisu morali da gledaju te oči jer su bile sklonjene sa ulica, bili su dakle zaštićeni od terora, daleko od te kulture, daleko od đubreta…