tekst za program predstave “Emigranti” Slavomira Mrožeka, režija Nina Ramšak Marković
SNG Drama Ljubljana, oktobar 2021

Jednočinka Slavomira Mrožeka je priča o jednoj novogodišnjoj noći u životu dvojice emigranata – jednog pisca i jednog fizičkog radnika (ekonomskog migranta). Tokom večeri dolazi do snažnog sučeljavanja dva pogleda na svet koje na kraju ovu dvojicu stranaca ostavlja ogoljene i bez iluzija o nekom mogućem srećnom kraju. Drama „Emigranti“ sigurno govori i o iskustvu samog Mrožeka, koji je 1963. napustio rodnu Poljsku i prebegao prvo u Italiju pa zatim i Francusku. Šta više ovakva, direktno politička čitanja, koja su dramu videla pre svega kao priču o disidentima koji su bežali na drugu stranu gvozdene zavese (pa samim tim i kao kritiku nedostatka političkih sloboda u zemljama pod uticajem Sovjetskog saveza) vrlo brzo su donela kultni status prvim, polu-ilegalnim postavkama ovog komada u Moskvi. Pojam migrant danas nosi sasvim drugačija značenja nego sedamdesetih godina prošlog veka i uzbuđenje koje je priča o piscu – disidentu mogla da izazove na Zapadu ali i u određenim krugovima u Sovjetskom bloku, skoro je sasvim nestalo. Ono što je ostalo – majstorski napisana priča o duhovitom odnosu dvojice ljudi koji su stranci u gradu u kom žive, jedan drugom ali i sami sebi – dovoljna je da Mrožekova jednočinka i danas bude često postavljana, naročito na scenama Amerike i Evrope.

U „Emigrantima“ se čini da su odnosi moći jasni. Šta više, jedan od njih je potpuno normalizovan: odnos između dvojice istočnoevropskih emigranata i „onih gore“, stanovnika neodređenog zapadnoevropskog gradu u koji su se ova dvojica doselili. Bez obzira da li su kao jedan od njih naučili lokalni jezik ili im kao drugom to ne pada na pamet, dvojici došljaka je potpuno jasno da sa „onima gore“ nema smisla ni pokušavati uspostaviti kontakt i da je jaz koji postoji između njih neupitan i nepremostiv. Odnos između dvojice imigranata je malo složeniji. Sa jedne strane imamo intelektualca, osobu koja je sposobna da misli o svojoj sudbini ali i o sudbini svog sapatnika, a sa druge – radnika, koji će dopustiti da ga na poslu eksploatišu do smrti u klasičnoj gastarbajterskoj veri da će se jednog dana vratiti u domovinu da izgradi najveću kuću u rodnom selu. Pisac je intelektualno nadmoćan i dobar deo drame se ili glasno nervira zbog gluposti svog cimera ili mu upućuje cinične komentare koje je radnik previše glup da razume. Radnik, „običan čovek“ ima sve ono što intelektualac nema – porodicu sa kojom razmenjuje pisma, svoj mali mir (ili pre pomirenost sa situacijom u kojoj se nalazi) ali i nadmoćnu telesnu snagu, što čini da se intelektualac večito plaši fizičkog sukoba sa njim.

Imanenta kritika

Između dvojice imigranata postoji razvijena dinamika moći kao i jasne klasne, kulturne i druge razlike. Mrožek dakle o njima piše izbegavajući objektivizaciju žrtve – mehanizam kojem smo danas skloni kada se nošeni humanističkim porivima, u pozorištu bavimo ugroženim Drugima (migrantima, izbeglicama…). Kod njega Drugi kojima se bavimo nisu svi isti i predstavljaju više od ideološke funkcije koja služi da se kroz saosećanje i osećaj krivice utiče na gledaoca. Oni (Drugi) su (isto kao i mi) prljavi, pokvareni i smešni, imaju telo koje ispušta sokove, gasove i robuju fantazijama koje održavaju njihov simbolni svet. Drugim rečima, u Mrožekovom tretmanu njihova univerzalnost postaje konkretna i time on otvara prostor da njegova kritika ode dalje od prostog ukazivanja na loš položaj jedne ugrožene društvene grupe.

Rahel Jaeggi u knjizi „Kritika formi života¹“ pravi razliku između eksterne, interne i imanentne kritike. Eksterna kritika prema njoj nastupa izvana i jednostavno pretenduje da nametne svoja moralna načela drugima (žene na istoku nose burke što predstavlja porobljavanje žena ili žene šetaju po gradu polu-gole što predstavlja porobljavanje žena). Interna kritika nastupa iznutra, te pronalazi nedoslednosti između proklamovanih vrednosti i vladajućih praksi u okviru nekog sistema vrednosti (npr. nasuglasje između humanizma koji predstavlja jezgro evropskog univerzalizma i neljudskog odnosa prema migrantskim i drugim prekarnim radnicima kao vladajuće prakse u EU). Iako je na umetničkoj sceni ova vrste kritike najčešća, problem sa internom kritikom je to da joj domet ne ide dalje od ukazivanja na licemerje određenih političara ili političkih snaga i da se zapravo na kraju njene težnje pokazuju kao konzervativne jer i pored toga što ukazuje na nedoslodnost političkog (moralnog) sistema koji kritikuje, sam sistem nije u stanju da dovede u pitanje. Ona poziva na povratak manifestnim normama, odnosno onim normama koje sistem sam prepoznaje kao svoje. Ako za primer uzmemo to da visoka politika EU ne deluje u skladu sa proklamovanim humanističkim vrednostima, interna kritika nije u stanju da prepozna da je ona bila i ostala jedan od glavnih uzroka migrantske krize. U okviru interne kritike ne postoji mogućnost da se kaže da čak i kada bi postojali uslovi da se prime sve izbeglice u zemlju i čak kada bi se tretirali „kao ljudska bića“, politika Zapada bi u tom pogledu i dalje bila kriminalna.

Imanentna, kao treća vrsta kritike po Rahel Jaeggi, takođe nastupa iznutra – dakle u okviru sistema koji kritikuje – ali za razliku od interne kritike, ne polazi od svog zaključka. Zbog toga je Jaeggi naziva objektivnom, kao prvim od njena četiri principa za definisanje imanentne kritike. Pošto ne polazi od seta vrednosti koji su zadati unapred, druga karakteristika ove vrste kritike je analiza, kao način da se dođe do unutrašnjih kontradikcija. Njena treća karakteristika je da je konstruktivna a ne destruktivna, odnosno da se ne zaustavlja na ukazivanju na kontradikcije – već iz kritike starih normi stvara nove. Četvrti princip (i za nas najvažniji) podrazumeva da je sumnjičava i do samog mehanizma koji koristi za upućivanje kritike, te da će i on tokom celog procesa proći kroz transformaciju. Kao klasičan primer imanentne kritike Jaeggi navodi Marxovu analizu kapitalističkog društva svog vremena i teze da su oslobođeni feudalnih dužnosti, seljaci postali slobodni akteri na tržištu na kom prodaju svoj rad kao robu. Marx u svojoj kritici ističe kontradikciju po kojoj su radnici – iako formalno slobodni da svoju „robu“ (svoj rad) prodaju u za njih najboljim uslovima – faktički osuđeni na najgore plaćene poslove. Njihov (slobodan) rad tako postaje agent njihovog sopstvenog porobljavanja. Ono što Marx ovde dovodi u pitanje nisu samo uslovi u kojima radnici žive već i sama ideja slobode ili slobodnog izbora.

U drami „Emigranti“ gledamo dvojicu ljudi koji obojica na kraju nešto gube zbog čega ostaju bez jezgra fantazije koja je do tada davala strukturu njihovom svetu i posle čega više nema povratka na staro, isto kao kada je u pitanju odnos Evrope prema bilo kojoj kategoriji Drugog: nedoslednost koja izmiče internoj kritici se nalazi u samoj srži sistema i nju nije moguće imenovati bez radikalnog dovođenja u pitanje celog korpusa vrednosti na kojima sistem počiva. Fantazija o kojoj je ovde reč, je da je (kapitalistička) Evropa moguća bez krvave eksploatacije prekarnog (gastarbajterskog) rada.

Pozorište kao oruđe emancipacije

To da su „oni“, lokalci (sa kojima nema smisla pokušavati uspostaviti kontakt) gore, a naši junaci dole u podrumu, kao i oštrina sa kojom je Mrožek stvorio lik pisca – disidenta, sa čijom sudbinom se bez sumnje morao identifikovati, čini da pomislimo da su naši junaci, koliko god različiti bili, u tekstu tretirani ravnopravno. Ipak, svesni smo da se u drami radi o ljudima čiji su svetovi toliko udaljeni da se „u realnom životu“ sasvim sigurno nikada ne bi ni sreli. Mrožekova drama nije komedija ali je odnos između dvojice likova postavljen veoma duhovito između ostalog i jer bi se, da su „Emigranti“ pisani dosledno kao delo „ozbiljnog“ žanra, ova vrsta poetskog sažimanja bez sumnje činila tezno. Ovakvu postavku prihvatamo jer je u tradiciji komedije to jedna od najstarijih konvencija – odnos između dvojice muškaraca, jednog iz višeg staleža (koji se bavi ljubavlju, dvobojima, filozofijom i poezijom) i jednog iz nižeg (koji se uglavnom bavi hranom i vinom). Taj odnos se onda apstrahuje i kroz komičan tretman postaje priča o ljudskim odnosima uopšte, ali i više od toga – on se čita i kao priča o pomirenju dve ljudske težnje koje se van sveta komedije (ali i sveta duhovnosti, seksualnosti ili revolucionarnog duha) čine potpuno nepomirljive – idealističke i materijalističke. Ovaj Mrožekov motiv se čini naročito aktuelan danas kada je na umetničkoj a naročito sceni izvođačkih umetnosti briga o različitim ugroženim društvenim grupacijama (između ostalih i samih imigranata) postala jedna od važnih i prihvaćenih izražajnih niša. „Emigranti“ u nama bude nelagodu, ne samo zbog okrutne normalizacije rasističkog tretmana i eksploatacije kojima su naši junaci izloženi u zemlji u koju su se doselili već i zato što – kada u ovom komadu zabrinuti intelektualac pokazuje brigu za objekat svoje pažnje, običnog čoveka, radnika, migranta – objekat mu taj pogled i uzvraća.

1Rahel Jaeggi “Critique of Forms of Life” (The Belknap Press of Harvard University Press, Cambridge 2018)