ovo pismo ti pi\u0161em iz tri razloga. Prvi je ve\u0107 \u0161to to nisam dugo radio. Drugi je \u010dinjenica da \u0107e ovo i drugi ljudi \u010ditati, \u0161to je uvek dobar izazov i za onog ko pi\u0161e i za odnos o kom pi\u0161e jer, kao \u0161to ti je i samoj jako dobro poznato, zahteva druga\u010diju vrstu odgovornosti, izvodi iz zone komfora ali i tra\u017ei da ne bude\u0161<\/em> do kraja iskren\/a<\/em>. Ta vrsta \u201eiskrenosti koja ne robuje \u010dinjenicima\u201c ti je sigurno sasvim poznata, kao i (nama) ostalim narcisima koji \u010desto veruju da pisana re\u010d ima mo\u0107 da direktno uti\u010de na realnost <\/em>(tykw). Tre\u0107i razlog za\u0161to ti pi\u0161em je naravno to \u0161to \u0107e mi Maska za ovaj tekst platiti, i to, ako honorar uporedi\u0161 sa pisanjem za pozori\u0161te, sasvim pristojno. <\/p>\n\n\n\n

I<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Iako\nsam u pozori\u0161te pre toga oti\u0161ao samo nekoliko puta, upisao sam\ndramaturgiju verovatno samo zato \u0161to su me roditelji ubedili da je\nto jedan mogu\u0107i na\u010din da \u017eivim od pisanja. Ne znam da li sam ti\npri\u010dao o tome ali pozori\u0161te me u stvari nije previ\u0161e interesovalo,\nni pre, pa \u010dak ni tokom studija. Kad god bih oti\u0161ao da gledam ne\u0161to\njednostavno bih se upla\u0161io. Od\nna\u010dina kako se ljudi obla\u010de, kako sede, do toga da se svi prave da\nveruju da su glumci na sceni stvarno ti likovi\u2026 osetio bih strah od\nsvih tih pravila koja nisam razumeo jer mi ih niko nikada nije\nobjasnio, nigde nisu bila napisana.<\/em>\nRazlog zbog kog se nisam zapalio za pozori\u0161te nije bio samo to \u0161to\nsu predstave koje sam gledao mo\u017eda bile zaista lo\u0161e ili to \u0161to sam\nbio mali nekulturni saljak (i jedno i drugo je verovatno ta\u010dno) ve\u0107\nto \u0161to je svim ljudima sa kojima sam dolazio u kontakt, nepisana,\nneartikulisana<\/em>\ndru\u0161tveno-ritualna uloga pozori\u0161ta (koju danas mogu da prepoznam\nkao ulogu ne samo u reprodukciji preocedura<\/em>\n<\/em>srednje\n<\/em>klase\nve\u0107 i reprodukciji\nsame te klase – upravo taj fokus\nna procedurama<\/em>\nje ne\u0161to \u0161to srednju klasu razlikuje od ostalih), bila va\u017enija od\nbilo \u010dega \u0161to se na toj sceni doga\u0111alo. Ja jednostavno nisam umeo\nu tome da u\u010destvujem jer sam, kao \u0161to smo to ve\u0107 rekli, bio mali\nseljak iz Zemuna.<\/p>\n\n\n\n

I\nto je ono od \u010dega bih po\u010dao ovo pismo, od toga da si ti bila prva\nosoba koju sam upoznao koja je pozori\u0161te smatrala za ne\u0161to\nozbiljno, ne\u0161to su\u0161tinski bitno, mnogo bitnije od procedura srednje\nklase. To je i\u0161lo tako daleko da si davala utisak da zaista veruje\u0161\nda je pozori\u0161te sposobno da uti\u010de\nna materijalnu realnost<\/em>\n(tykw) a u isto vreme si gajila neku vrstu pankerskog prezira prema\nnjegovoj ulozi u klasnoj reprodukciji. Po\u010deo bih dakle od ne\u010dega\n\u010dega se nismo nikada dohvatili direktno iako smo puno puta o tome\npri\u010dali – od odnosa do politi\u010dnosti u pozori\u0161tu. U vreme kada\npost-dramski izraz postaje dominantna pozori\u0161na moda, ti insistira\u0161\nna autonomiji dramskog<\/em>\nteksta; prepoznaje\u0161 masturbatornu ispraznost deklarativne\npoliti\u010dnosti; u svoje drame upisuje\u0161 neke \u0161ifre, magijske re\u010di\nkoje su samo tebi i kome ve\u0107 treba razumljive (o tome vi\u0161e malo\nkasnije); ne voli\u0161 elitisti\u010dko pozori\u0161te ali ni onu vrstu praznog\npopulizma koje ne ume na pravi na\u010din da anga\u017euje publiku\u2026 Kada\nsam te upoznao nisam mogao da razumem kakve veze sve to ima jedno s\ndrugim ali mi je bilo jasno da tu nema nikakve arbitrarnosti. U tvom\nodnosu do pozori\u0161ta bilo je ne\u0161to zarazno, ne\u0161to predivno\nutopijsko i koliko god da te zapravo nisam razumeo, znao sam da \u017eelim\nda te upoznam. \n<\/p>\n\n\n\n

Ali\nkako to – neka ra\u010dunovotkinja iz Ajdov\u0161\u010dine, jugo-nostalgi\u010darka u\nnajgorem smislu te re\u010di, \u017eena koja se u teatru najvi\u0161e bavi\nprodukcijom, uvek sa bluetooth slu\u0161alicom u uvetu\u2026 kakve veze ona\nima sa fantasti\u010dnim\n<\/em>svetom\ndeklarativne politike, aktivizma, savremenim supkulurama – svim tim\nstvarima koje su meni tada, pre petnaest godina bile bitne? Ono \u0161to\nsam razumeo tek mnogo kasnije je da si ti jedna od retkih ljudi koje\nsam u to vreme poznavao koja je izbegla dve velike zamke na\u0161eg\nvremena \u2013 postmoderni, razigrani cinizam, relativizam i nihilizam\nsa jedne strane i rigidnost identitetskih politika sa druge. I\nnaravno da nisam mogao da razumem tebe, kada nisam razumeo ni sebe i\n\u010dinjenicu da su aktivizam i \u201eposve\u0107enost dru\u0161tvenoj borbi\u201c na\nkoje sam bio toliko ponosan, vi\u0161e slu\u017eili za odr\u017eavanje mog\nsopstvenog identiteta nego ne\u010demu \u0161to bi imalo bilo kakav uticaj na\ndru\u0161tvo. To je ne\u0161to \u0161to u trenutku kada smo se upoznali nisam\numeo da prepoznam jer je moj put osloba\u0111anja od (bur\u017eoaske) potrebe\nda se u svemu polazi od identiteta (pa makar on bio i samo prazan\nplace\nholder<\/em>\nkao \u0161to je queer anarhizam ili ne\u0161to sli\u010dno) trajao jo\u0161 nekoliko\ngodina, i zapravo tek kada sam se preselio u \u0160vedsku (svetski centar\nproizvodnje identiteta), i kada je moj identitet, po prvi put u\nne\u010dijim tu\u0111im rukama, postao jasno \u2013 mu\u0161ki, srpski (ili kako god\nda su me meki \u0161vedski rasisti u tom trenutku videli)\u2026 tek tada sam\npo\u010deo da razumem \u0161ta je to \u0161to me je privuklo tvom svetu, svetu za\nkoji ti, kao svi mi narcisi, veruje\u0161 da ga\nstvara\u0161<\/em>.<\/p>\n\n\n\n

Danas bih (na tvoje zgra\u017eavanje) tu poziciju nazvao hri\u0161\u0107anskim (proto)komunisti\u010dkim univerzalizmom Pazolinijevskog tipa. Lepe velike re\u010di, da (jebi se), ali to pore\u0111enje sa Pazolinijem je korisno iz vi\u0161e razloga (koliko god se ti mo\u017eda bunila zbog toga) – ne samo zbog navodne \u0161izofrenosti njegove ideolo\u0161ke pozicije (usidrene u ranohri\u0161\u0107anskoj Ljubavi a okrenute ka komunisti\u010dkom \u010coveku budu\u0107nosti, u poku\u0161aju da uspostavi novo polje univerzalnosti), ili izraza (spoj popularne, tradicionalne i visoke kulture) ve\u0107 mo\u017eda pre svega jer se i kod tebe \u010desto momenti Sakralnog doga\u0111aju upravo u bavljenju onim najni\u017eim, prljavim – u bavljenju telom. Telo o kom ti pi\u0161e\u0161 je smrtno, ono je mu\u010deno, ono je hrana i predmet \u017eelje \u2013 ali u vezi njega, \u010dak i kada ne mo\u017ee da umre, nema ni\u0161ta transcedentno. (I kod tebe se Bog sapleo na koru od banane). Kako vreme ide, telo i telesnost kao tema zauzimaju sve va\u017enije mesto u tvom pisanju, ali za mene je mnogo bitnije ne\u0161to drugo. Pomenuo sam ti to jednom, usput, posle tvog predavanja na AGRFT – kada je odnos do tela u pitanju, meni je najuzbudljiviji na\u010din na koji ti uspeva\u0161 da pru\u017ei\u0161 telesnost samom tekstu<\/em>. Koristi\u0161 razli\u010dite mehanizme – ponekad didaskalije daju\u0107i glas tekstu posredno donose i njegovo telo, koje moramo da doma\u0161tamo, osetimo, da bi uop\u0161te mogli da razumemo sve o \u010demu pi\u0161e\u0161; a ponekad jednostavno putem afekta – kada je neka deonica pisana tako da kao tu\u0111e telo uti\u010de na afektivnost mog (npr. da mi se digne kurac, hvala lepo), ali u svakom slu\u010daju postoji ose\u0107aj da sam tekst postaje subjekt, da sam tekst ne\u0161to od mene ho\u0107e.<\/em> Neki bi to mo\u017eda nazvali performativno\u0161\u0107u teksta, naro\u010dito onih delova koji \u201enisu dramski\u201c, ne znam, ali imam utisak da je i za tebe to ne\u0161to \u0161to te najvi\u0161e uzbu\u0111uje kada pi\u0161e\u0161 (molim te, ispravi me ako gre\u0161im) – taj alhemijski poku\u0161aj spajanja stvari koje jednostavno nije mogu\u0107e spojiti<\/em>. Tekst je tekst upravo zato \u0161to nema telo – tekst je \u010dist duh. U svakom slu\u010daju, taj u osnovi komi\u010dan spoj materijalisti\u010dkog i \u201ehri\u0161\u0107anskog\u201c, za mene predstavlja politi\u010dki projekat u najboljem smislu te re\u010di. I mislim da je upravo to, ta vrsta radikalnog materijalizma, materijalizma koji odlazi tako daleko da tamo pronalazi ne\u0161to \u0161to smo navikli da vidimo kao njegovu suprotnost – ono \u0161to me je tebi privuklo, verovatno je to bila ta ozbiljnost<\/em> koja je bila prisutna od prvog trenutka kada sam te upoznao. Na\u010din na koji sam ja do\u017eivljavao politi\u010dnost (uvek izvana, deklarativno, \u201eaktivisti\u010dki\u201c), seksualnost (zasi\u0107enu edipalnom krivicom) i pozori\u0161te (koje nisam mislio da mo\u017ee da ponudi bilo \u0161ta osim srednjeklasnih procedura) je bilo suo\u010deno sa tom ozbiljno\u0161\u0107u^{1<\/sup><\/a> koja me od onda stalno opominje da prestanem da serem. Cut the crap. Prestani srat\u2018. Predivno uputstvo i za \u017eivot i za pisanje. Samo prestani srat\u2018.<\/p>\n\n\n\n}

II<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Da, serem. Voli\u0161 da ka\u017ee\u0161 da je svet u kom \u017eivimo, pa tako i svet umetnosti, svet starih mu\u0161karaca koji seru. Iz razli\u010ditih ideolo\u0161kih pozicija, \u010desto dramati\u010dno suprotsavljenih, ali starih mu\u0161karaca. Koji seru. Kao \u0161to vidi\u0161, i ja ubrzano postajem jedan od njih. Na neki na\u010din sam to uvek i bio. Drugo (neprijatno) pitanje koje \u017eelim da ti postavim i (u najboljem stilu matorog mu\u0161karca) sam na njega odgovorim, je slede\u0107e: u kolikoj meri je na\u0161 odnos u poslednjih petnaest godina bio obele\u017een \u010dinjenicom da si ti \u017eena a ja mu\u0161karac. Seksualnost je na jedan ili drugi na\u010din uvek bila prisutna, da, kao \u0161to je od kad smo se upoznali, jedna od bitnih procedura na\u0161eg odnosa bilo \u010ditanje kafe (i naravno moja obaveza da u njemu pro\u010ditam neki veliki i lep kurac), ali to je drugo. \u010citanje kafe je umetnost. Zanima me, u kojoj meri je to uticalo na na\u0161e prijateljstvo, na to kako sam ja do\u017eivljavao tebe i tvoje pisanje i ti mene.<\/p>\n\n\n\n

Moj\nodnos do \u017eena je uvek bio\nkomplikovan <\/em>(kao\ni tvoj odnos do mu\u0161karaca). Majka mi je bila jedna od vo\u0111a\nfeministi\u010dkog pokreta u Beogradu, aktivna, autoritarna\u2026 ali doma\nje bila doma\u0107ica. Otac je zara\u0111ivao, a majka se bavila nau\u010dnim i\npoliti\u010dkim radom\u2026 i pored toga kuvala, spremala i bavila se decom.\nTi si tako\u0111e odrasla u patrijarhalnoj porodici, dodu\u0161e bez\nliberalno feministi\u010dke maske koju imala moja ali ono \u0161to je bilo\nisto je da su majke bile te osobe koje sve mogu, sve razumeju, i\nmoraju da paze da ne ugroze to osetljivo bi\u0107e koje se zove mu\u0161karac.\nTo je bilo jasno i meni i tebi jo\u0161 u detinjstvu ali je to imalo\nsasvim razli\u010dite posledice. Kod mene je to razvilo jedno potpuno\ntoksi\u010dno ose\u0107anje koje bih nazvao rodnom krivicom (a krivica, to\nzna svaki biv\u0161i narkoman slu\u017ei samo da se odre\u0111ena destruktivna\naktivnost odr\u017ei, da se ukine misao koja bi mogla da u\u010dini da se\nobrazac promeni). Ti si sa druge strane, \u010dini mi se, uvek bila jako\nnepoverljiva prema \u017eenama. Ono \u0161to je mo\u017eda bila lo\u0161a osobina\nkada si bila mla\u0111a, kasnije, kada sam te upoznao razvilo se u\npoziciju koja je meni bila izuzetno zna\u010dajna u trenutku kada sam\npo\u010deo da prepoznajem potencijalnu toksi\u010dnost mog edipalno shva\u0107enog\n\u201efeminizma\u201c. Ta tvoja (za mene tada iznena\u0111uju\u0107a i nova)\npozicija, ne polazi od nekog pozitivnog identiteta \u017eene – mo\u017eda si\nintuitivno osetila zamku koju predstavlja ideja da je \u017eena ne\u0161to\ndruga\u010dije, ne\u0161to posebno <\/em>(pozitivno,\ndobro, spiritualno\u2026) – da \u017eena zapravo biva proizvedena\nu \u017eenu<\/em>\nupravo u trenutku kada se od nje napravi izuzetak, kada treba da bude\nobo\u017eavana ali i kada se nalazi u ulozi \u017ertve (kada biva zatvorena u\nkuhinju, kada joj se prepuste deca, kada bude ostavljena zbog neke\nmla\u0111e\u2026). Ona bude proizvedena\n<\/em>u\ntaj identitet, kome onda u nekom \u201eemancipatorskom\u201c ili new-age\npoliti\u010dkom projektu poku\u0161avamo da dodelimo pozitivne karakteristike\ni onda to nazivamo\nfeminizmom. <\/em>Svaki\ntakav poku\u0161aj je osu\u0111en na neuspeh ne samo zato \u0161to predstavlja\nodgovor na problem koji je formulisao<\/em>\nna\u0161\nneprijatelj<\/em>\nve\u0107 zato \u0161to tih pozitivnih karakteristika \u017eene jednostavno\nnema<\/em>.\nOno sa \u010dime sam se suo\u010dio kada sam te upoznao je ponos (a svako ko\nte je iole upoznao zna o \u010demu govorim), ali to nije bio ponos \u017eene.\nTo \u0161to ti pi\u0161e\u0161 nije \u017eenska\nliteratura.<\/em>\n\u010cak i kad pi\u0161e\u0161 sa pozicije koja je pozicija \u017drtve (ratova,\nbolesti, patrijarhata…) ti odbija\u0161 da prihvati\u0161 onu vrstu ponosa\nkoju bi identifikacija za tom nametnutom\npozicijom<\/em>\nlako mogla da podrazumeva. Ukratko, sa tobom nikada nisam morao da\nrazmi\u0161ljam da li si i ti takvo izgubljeno, sebi\u010dno, smrtno,\nnapaljeno govno od krvi i mesa kao ja, i u tom smislu smo od po\u010detka\nbili ravnopravni. \n<\/p>\n\n\n\n

III<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Mo\u017eda\nje ovo dobar trenutak da pre\u0111em i na poslednju stvar o kojoj sam\nhteo da ti pi\u0161em a ona se ti\u010de odnosa intimnosti i upotrebne\nvrednosti teksta, u tvojim tekstovima i performansima ali i ovom\npismu koje ti pi\u0161em. Mislim da je jasno, ti to i ne krije\u0161 previ\u0161e,\nda neki tvoji performansi, tekstovi, osim odre\u0111ene vrste u\u017eitka i\nprovokacije koju pru\u017eaju publici imaju zna\u010daj koji je samo tvoj i\nintiman. Pomenu\u0107u \u201eJa \u017ertva\u201c, performans i tekst koji (izme\u0111u\nostalog) dovodi do neke vrste defeminizacije<\/em>\ntvoje pozicije (da se za trenutak vratimo na prethodno pitanje), jer\nse, pretvaraju\u0107i sopstveno iskustvo u narativ, ti u njemu\ndistancira\u0161 od pozicije \u017ertve. Upravo time \u0161to sebe uzima\u0161 za\npredmet kojim se tekst bavi, odri\u010de\u0161 se uloge Objekta i preuzima\u0161\nulogu Autora, univerzalnog subjekta (poziciju koja je ina\u010de\nrezervisana za mu\u0161karce). Mi, publika, smo tu samo u ulozi svedoka\nne\u010dega \u0161to se\ntebi doga\u0111a. <\/em>Ili\n\u201eDrugi\u010d\u201c, u kom publika \u010dita tvoj tekst a ti sedi\u0161 i slu\u0161a\u0161.\nIli \u201eDo zadnjega\u201c (\u201ePre\u010di\u0161\u010devalni ritual\u201c!), performans\nu kom \u010dita\u0161 svoja sabrana dela. Ko tu koga vara? Ko koga koristi?\nDa li autor vara publiku, ili sam biva prevaren? Da li se intimnost\nkoristi kao alibi za tekst\/izvo\u0111enje koje ima sasvim konkretnu\nupotrebnu vrednost ili obrnuto, da li \u010dinjenicu da si anga\u017eovana da\npi\u0161e\u0161 neki tekst koristi\u0161 da bi imala platformu da svoju intimu\nnametne\u0161 publici (a nekima u publici posebno)? Tu mo\u017eemo da se\nvratimo i na \u0161ifre, momente magije koji se pojavljuju u tvojim\ntekstovima\u2026 Ko tu koga vara? I da li iza te la\u017ene intimnosti\npostoji ne\u0161to \u0161to je istina? Da li se ja u ovom pismu pravim da sam\nintiman, da koristim ovu platformu da bih ti rekao ne\u0161to \u0161to nisam\nimao prilike da ti ka\u017eem u\u017eivo (jer i onako uvek pri\u010damo o tvojim\nljubavnim problemima) ili koristim na\u0161u intimu da bi ovaj tekst bio\nzanimljiviji (ili da bih lak\u0161e zaradio tih par stotina evra\nhonorara)?<\/p>\n\n\n\n

Teza\nkojom \u0107u zavr\u0161iti odnosi se i na ovo pismo i na sva ova pitanja\nkoja sam upravo postavio. Verujem da kada je odre\u0111ena vrsta\nintimnosti, vere, u pitanju, da se do nje mo\u017ee do\u0107i samo prevarom,\nodnosno kroz igru – da postoje odre\u0111ene istine koje nisu ni\u0161ta\nmanje stvarne samo zato \u0161to smo svesni da ih upravo\nkonstrui\u0161emo<\/em>.\n(tykw) Ono \u0161to ti radi\u0161 kada si \u201ela\u017eno\u201c intimna, kada se\n\u201epravi\u0161\u201c da svoje iskustvo stavlja\u0161 ispred iskustva publike…\nnije prevara iza koje postoji ne\u0161to drugo, neka druga istina. Ta\nprevara, \u010dije smo \u201e\u017ertve\u201c svi, uklju\u010duju\u0107i i autora, odnosno\ntebe (ili kada je ovo pismo u pitanju, mene) ne\nkrije<\/em>\nneku\ndrugu istinu<\/em>,\ndrugu realnost, drugu nameru. Ona je upravo stvara.<\/p>\n\n\n\n

Milan<\/p>\n\n\n\n

tekst prvi put objavljen u <\/em>Maski<\/a>, \u010dasopisu za scenske umetnosti, broj za decembar 2019.<\/em><\/p>\n\n\n\n

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
1<\/a> Ozbiljnost o kojoj pi\u0161em ne podrazumeva odsustvo humora, ba\u0161 naprotiv, prisutnost humora je uslov svakog iole ozbiljnog poku\u0161aja razmi\u0161ljanja o sebi i svetu. Humor je na\u010din da mislimo svet koji nije mogu\u0107e misliti<\/em>.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

ovo pismo ti pi\u0161em iz tri razloga. Prvi je ve\u0107 \u0161to to nisam dugo radio. Drugi je \u010dinjenica da \u0107e ovo i drugi ljudi \u010ditati, \u0161to je uvek dobar izazov i za onog ko pi\u0161e i za odnos o kom pi\u0161e jer, kao \u0161to ti je i samoj jako dobro poznato, zahteva druga\u010diju vrstu odgovornosti, Read more about Draga Simona,<\/span>[…]<\/a><\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":906,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"jetpack_post_was_ever_published":false,"_jetpack_newsletter_access":"","_jetpack_dont_email_post_to_subs":true,"_jetpack_newsletter_tier_id":0,"_jetpack_memberships_contains_paywalled_content":false,"_jetpack_memberships_contains_paid_content":false,"footnotes":"","jetpack_publicize_message":"","jetpack_publicize_feature_enabled":true,"jetpack_social_post_already_shared":true,"jetpack_social_options":{"image_generator_settings":{"template":"highway","enabled":false},"version":2}},"categories":[14,8,44],"tags":[47,49],"class_list":["post-905","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-blog","category-laksativ","category-scena","tag-feminizam","tag-pozoriste"],"jetpack_publicize_connections":[],"jetpack_featured_media_url":"https:\/\/i0.wp.com\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-content\/uploads\/2019\/09\/simona.jpg?fit=640%2C427&ssl=1","jetpack_shortlink":"https:\/\/wp.me\/p4nQbN-eB","jetpack_sharing_enabled":true,"jetpack-related-posts":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/905","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=905"}],"version-history":[{"count":4,"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/905\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":956,"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/905\/revisions\/956"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media\/906"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=905"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=905"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=905"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}