Odeta Bio je jedan period, kada sam imala desetak godina, kada sam svuda sa sobom nosila Freni i Zui, bila sam opsednuta tom knjigom. Bila sam potpuno svesna da je Selindžer pisao samo za mene. To nije bilo nešto što sam ikada dovodila u pitanje, ja sam to znala, od malena – da naša porodica nije obična porodica, da smo drugačiji od drugih porodica – iako to nije bilo nešto o čemu se ikada glasno govorilo, znali smo, svi smo to znali. […]
5. podatak: Klasična umetnost
posmatramo Lučiju, ženu u najboljim godinama, kako sedi na verandi i čita knjigu i svesni smo da naš pogled nije nevin, svesni smo dakle i njenog tela i našeg pogleda koji prelazi preko njenog tela, od dugog vrata, bademastih očiju zagledanih u knjigu, nežnih i prefinjenih ruku koje tu knjigu drže, do nogu prekršenih na hoklici i dosade koja njeno telo prekriva kao najfiniji parfem kupljen u Acqua di Parma u ulici via Gesù blizu ulice via Monte Napoleone u Milanu, […]
Objavljeno u Delu 16. juna 2016. Tekst je pisan kao odgovor na tekst Ženje Leiler „Mi gledališki mrliči“, objavljen u Delu 2. juna godine. Odgovaranje na kritike je (kao što znamo) najčešće pogrešan postupak, naročito ako je motiv povređena sujeta ili defanzivna želja da se „objasni“ nešto što kritičar u viđenju autora nije razumeo. Tekst Ženje Leiler međutim postavlja neka veoma bitna pitanja za našu kulturnu scenu, kao i nekoliko teza za koje, makar i ne bile tako nove, smatram da je bitno da se s vremena na vreme na njih osvrnemo.
Sedamnesti avgust hiljadu devetsto osamdeset i prve godine je bio presudan trenutak u životu Nebojše Bradića jer je predstavljao njegov početak, mislim na njegov život, predstavljao je početak njegovog života ne Nebojšin početak, mada, jel, moglo bi se reći da je to i njegov početak, jel tako, početak Nebojše Bradića a ne samo njegovog života, dakle mogli bi da kažemo da su na taj dan, sedamnestog avgusta hiljadudevetstoosamdesetprve svoj život započeli i Nebojša Bradić i… sam… njegov… život. […]
