Po “Hlapcima” Ivana Cankara
Premiere: March 20th 2015, SSG Trieste, Italy
Režiser: Sebastijan Horvat
Avtor priredbe in dramaturg: Milan Marković Matis
Scenograf: Jürgen Kirner
Kostumografinja: Belinda Radulović
Skladatelj: Drago Ivanuša
Lektorica: Tatjana Stanič
Asistent režije: Žiga Divjak

Radko Polič – Jerman
Romeo Grebenšek – Mladi Jerman
Jure Kopušar – Župnik
Nikla Petruška Panizon – Lojzka
Iztok Drabik Jug – Nadučitelj
Primož Forte – Kalander
Maja Blagovič – Mati
Matija Rupel – Komar
Patrizia Jurinčič – Minka
Tina Gunzek – Anka
Luka Cimprič – Pisek

[AFG_gallery id=’7′]

Ne biti sluga, u svetu bez Župnika
tekst za program predstave “Sluge” SSG Trst

“Postoji samo beskrajno kretanje drugima u susret. To je moje političko stanovište.”
John Maus

Ko su Sluge? To naizgled sasvim jednostavno, čak banalno pitanje imalo je smisla postavaljati pre sto godina isto koliko i danas. Da li je sluga onaj ko se plaši da digne glas protiv autoriteta ili ona koja za pobunjenika kuva, čisti i sprema? Ili su sluge jednostavno posledica realnosti otuđenog rada u kapitalističkom društvu? Različita čitanja drame Ivana Cankara su, od kada je prvi put štampana 1910. godine, u velikoj meri zavisila od odgovora na to pitanje. Fokus na mentalitetska pitanja, veoma prisutne klasne, generacijske, rodne sukobe, ili na odnos između institucija i pojedinca u delu našeg najvećeg predratnog dramskog pisca, određivale su i estetsku, ideološku poziciju umetnika koji su njegovu dramu postavljali na scenu. Za razliku od toga, čini se da je lik Župnika (nosioca društvenog autoriteta) predstavljao mnogo manji problem. Naravno, i oko njegovog lika su generacije gradile različita čitanja bazirana na sopstevnom iskustvu ali izgleda da je oko jedne ideje neka vrsta saglasja ipak postojala: naime da on – Župnik, oličenje društvenog autoriteta – postoji. Ipak, ako bi morali da navedemo nešto što nas kao društvo u poslednjih dvadesetak godina radikalno deli od prethodnog veka, to bi mogla biti upravo činjenica da je tačna postavka lika kao što je Cankarev Župnik danas praktično nemoguća. Pravilo klasične dramaturgije da je moć drame srazmerna moći njenog antagoniste tako prenosi eho društvenog pitanja koje nam se danas nameće: Kako ne biti sluga u svetu bez Župnika? U tom smislu se (za mene kao stranca u Sloveniji) neobična fascinacija Janezom Janšom, borba za/protiv njegovog “lika i dela” može posmatrati upravo kao nostalgični pokušaj povratka na vreme kada je moć imala lice.
To naravno ne znači da danas živimo u pravednijem društvu ili da društvena moć nije nasilna ili centralizovana. Od osamdesetih, kada je Radko Polič igrao Jermana u Korunovoj postavci Sluga a baronesa Margaret Hilda Thatcher najavila “da društvo ne postoji”, kvalitet, strategije i sredstva delovanja društvene moći su se sasvim promenile. Pa tako i strategije pobune: neke od njih više nisu bile delotvorne (da bi javni govor imao smisla potrebna je javnost), a druge su jednostavno apsorbovane u sistem. Mogli bi reći na primer, da je uloga (koja je već šesdesetih bila sasvim sumnjiva) “poštene inteligencije” – slobodnog pojedinca u misiji emancipacije masa, doživela jsvoje potpuno ostvarenje u korporativnoj ideologiji Googla i Apple “revoluciji” Stiva Jobsa koji proklamajući individualizam, antihijerarhijske odnose, shvatanje rada kao igre i druge vrednosti Šesdeset osme u isto vreme dovode do potpunog ostvarenja sna Margaret Thacher: stvaraju društvo koje postoji još samo kao virtuelna zajednica. Jermana Ivan Cankar u Slugama gradi kao hamletovskog, neželjenog junaka i opisuje njegov put od sukoba u koje ga je bacila “istorijska nužnost” do njegovog poraza i odlaska u (samo)izgnanstvo ili smrt. Kao i pobuna studenata šesdeset osme, Jermanova pobuna je radikalna i završava se porazom, u tonu koji sasvim podseća na današnji trenutak, na nama previše poznat osećaj bezizlaznosti i nemogućnost da se pronađe alternativa autodestruktivnoj inerciji. Opisujući Jermanovu borbu Cankar izražava duboko nepoverenje prema svim društvenim institucijama (perlamentarna politika / Crkva / škola / porodica). Ali sȃmo pozorište je institucija sa kojom Cankar gradi više nego ambivalentan odnos. Besmislen i uzaludan sukob sa ruljom u četvrtom činu Sluga sasvim tačno opisuje način na koji će kritika dočekati štampanje ove drame, koju Cankar zbog cenzure neće ni dočekati da vidi na sceni. Sa druge strane, ako Jerman na kraju komada odustaje, Cankar svoj komad ipak piše – što nam govori da je kod njega vera u određenu (emancipatorsku) moć pozorišta ipak postojala. To preispitivanje moći samog medija (pisati ili ne pisati) je nešto što nam Cankara kao pisca približava danas, kada pobuna u umetnosti ne samo da nije zabranjena već skoro da postaje (tržišni) imperativ a samim tim i pitanje šta to znači biti političan zahteva nove odgovore. Cankara nam približava njegova sumnja, ali i njegova vera u pozorište, u traženje odgovora na to pitanje, pa makar jedan od njih bio upravo otkrivanje pozorišta (ne samo kao oruđa u službi ideologija već) kao ideologiju po sebi.

Milan Marković Matis