Objavljeno u Delu 16. juna 2016. Tekst je pisan kao odgovor na tekst Ženje Leiler „Mi gledališki mrliči“, objavljen u Delu 2. juna godine. Odgovaranje na kritike je (kao što znamo) najčešće pogrešan postupak, naročito ako je motiv povređena sujeta ili defanzivna želja da se „objasni“ nešto što kritičar u viđenju autora nije razumeo. Tekst  Ženje Leiler međutim postavlja neka veoma bitna pitanja za našu kulturnu scenu, kao i nekoliko teza za koje, makar i ne bile tako nove, smatram da je bitno da se s vremena na vreme na njih osvrnemo.

Koliko slobode?

Koje su granice umetničke slobode se danas čini kao prevaziđeno pitanje. Živimo u Evropi koja se legitimiše slobodom govora i umetničkog izraza a ako je postoji neka cenzura ona se ne sprovodi ukidanjem već zatrpavanjem informacijama, ne zabranom već aproprijacijom, ne odlukom neke komisije već „objektivnošću“ tržišta. Čini se da ne postoji ništa nedopustivo što može biti izgovoreno na sceni (osim možda anti-semitizma, u toj istoj Evropi koja je ustala u odbranu anti-islamskih ispada časopisa Charlie Hebdo). Naše društvo je prešlo ceo put, od onih „mračnih“ vremena Jugoslavije kada je još uvek jedan plakat mogao da postane afera do „prostora slobode“ u kom živimo danas. Vremena su se dakle svakako promenila, ali verujem da smo danas na pragu novih promena. Siguran sam da će se Evropa u vremenima koji dolaze sve više vraćati direktnoj cenzuri, makar se ona danas pravdala estetskim kriterijumima kao što je to slučaj sa otkazivanjem predstave „Naše nasilje i vaše nasilje“ SMG-a na festivalu Zürcher Theater Spektakel.

Iako priznajem da mi iz teksta Ženje Leiler nije do kraja jasan njen stav po tom pitanju, ne mogu da zamislim da je ozbiljna kada piše da se plaši da bi je nazvali fašistom ako dovede u pitanje našu slobodu da sa scene pozivamo da se neko samelje u ćevape i pojede? Ono što se na prvi pogled čini neverovatno – da i pored glasnog smeha publike nije razumela da se bavimo komedijom čiji smo predmet pre svega mi sami (i drugi koji se bavi tzv. angažovanim teatrom) – postaje razumljivo ako se posmatra kao simptom te promene kojoj smo danas svedoci. Instinktivna želja za smanjenjem slobode je u istoriji uvek bila posledica panike od promena koje su na vidiku – želja za uvođenjem kakvog-takvog reda u domenu u kom imamo utisak da je to još uvek moguće učiniti. Strah sa Ženjom Leiler donekle delim, zaključke ne.

Dramaturgija izdaje

Poštovanje koje autorica u svom tekstu ukazuje Luisu Buñuelu takođe delim sa njom. Smatram da je političnost koju je on sprovodio u svojim filmovima zaista bila iznenađujuća i efektna i to ne samo za vreme u kome su ti filmovi nastajali. Ono što je međutim i za kritičara opasno – ideja da zna kako se pravi dobro pozorište – za autore u širem polju umetnosti (a verovatno i drugim poljima) je pogubno. To se naročito odnosi na umetnost koja pretenduje da društveno deluje. U poslednjih nekoliko godina sve više verujem da ovakva vrsta umetnosti počiva na određenoj vrsti igre sa publikom koju nazivam dramaturgijom izdaje (dramaturgy of betrayal) a ona se zasniva na ideji da je na sceni, baš kao i na društvenom planu, stalno u toku proces aproprijacije značenja. Takva dramaturgija izdaje pretpostavljena očekivanja publike, tražeći svoj prostor između zavođenja (interpelacije, stvaranja očekivanja) i agresije (nekomunikativnosti, njihovih izneveravanja). Svako takvo delo pretenduje ne (samo) da iznese neke potencialno nove informacije, nova značenja, već pre svega da uspostavi novu vrstu prisustva za čije čitanje još uvek nemamo do kraja jasna uputstva. Dakle upravo obrnuto od (odavno prevaziđene) ideje iznesene u tekstu Ženje Leiler da postoji samo jedan recept – jedan način da se pristupi određenom problemu – umetnik u svakom primeru mora da iznova izmišlja i sam „recept“. Iako filmovi Luisa Buñuela za nekog ko ih nije uspeo videti kao suptilnu a u isto vreme veoma surovu komediju verovatno predstavaju sasvim nečitljiv (dakle dosadan) materijal, oni su svakako odličan primer za ovu vrstu dramaturgije. Ipak, i srećom po nas (i mnoge autore koji radili od sedamdesetih do danas), njene mogućnosti se sa Buñuelom ne iscrpljuju.

Pitanje umetničke odgovornosti

Ženja Leiler svoj tekst počinje problematizacijom „društveno angažovanog pozorišta“ iz ugla njegove efektnosti, polazeći od činjenice da je pozorište budžetski najbolje podržan deo slovenačke kulturne scene. Ovdašnju scenu dovoljno poznajem da se sa autoricom mogu složiti u vezi toga da se za neke projekte odvajaju suludo veliki budžeti, ali generalizacija kojom se ona bavi krije tezu koja mi je takođe poznata i sada kada živim u Švedskoj a još više iz perioda rada u Beogradu: umetnici, koji žive na grbači države (odnosno ljudi koji za razliku od njih zaista rade) se tako neodgovorno odnose prema datoj im slobodi (i novcu). To je lekcija koju moramo naučiti ako želimo da nastavimo da se bavimo svojim poslom – da moramo biti zahvalni što nam je prilika u ovim kriznim vremenima uopšte data. Ono što je naročito opasno u tome je što je ta lekcija upućena pre svega mladim autorima i autoricama za koje i onako ima premalo mesta na slovenačkoj pozorišnoj sceni te ako tu priliku ikada i dobiju, treba da znaju da ne smeju da je prokockaju. Ali ono od čega ne smemo odustati je nešto čega je sigurno svesna i Ženja Leiler – da prava sloboda nikada nije i ne može da bude data.

Ono u vezi čega se slažem sa autoricom je da uz slobodu uvek mora da ide i odogovornost ali to pitanje je za mene pre svega ideološko – ono u sebi nosi i stav o tome kome smo to odgovorni, kao umetnici ili šire (da u to uključimo i Ženju Leiler), kao ljudi koji delujemo u javnosti. Svestan sam da teza koju zastupamo, a možda još više i način na koji to radimo, u predstavi „mi evropski mrliči“ zavodi, da u predstavi imamo dva plana od kojih je prvi, iako scenski zavodljiv, eksplozivan, bučan – potpuno prazan, neefektan. Zadnji plan sa druge strane ne zaslužuje da se o njemu govori jer se tamo ne događa ništa interesantno. Neki stariji ljudi žive svoje „dosadne“ živote, neke žene kuvaju, spremaju, umiru… Odgovornost koju smo mi prepustili gledaocima je da se odrede prema ta dva plana i zanimljivo je da je za jedan deo kritike (i između ostalih, Ženju Leiler) on ostao potpuno nevidljiv. Bučna, agresivna i prazna deklarativna političnost ostaje nešto čime ćemo se radije baviti jer je to nešto što budi energiju, što nam omogućava da pobegnemo od (političke) depresije u kojoj živimo, pa makar se to na kraju samo svodilo na mogućnost da nastavimo da i dalje trčimo u krug – odn. da se bavimo onim što Slavoj Žižek naziva „pseudo-aktivnošću“ a Bojana Kunst opisuje kao aktivnosti koja suštinski definišu ovo tzv. post-političko stanje.[ref]Isn’t this call for the politicization of art – the articulation of forums and conferences where politicization is discussed, of festivals that are being (sub)titled in this way, the differentiation between political and non-political generations – a sign of what Slavoj Žižek terms ‘pseudo-activity’? Isn’t the art of today deeply ingrained into the method of expertly managing social interests, a part of the contemporary urgency for ceaseless activity? Act, be active, participate, always be ready for opposition, generate new ideas, pay attention to contexts while constantly reflecting on your methods of production… Doesn’t all that stand for the activity that profoundly defines the so-called post-political condition?
Bojana Kunst, „Artist at Work, Proximity of Art and Capitalism“ (Zero Books, 2015)  [/ref] Ali odluka da ostanemo u domenu poznatog, taj strah da se suočimo sa beznađem u kom živimo je upravo jedan od osnovnih razloga zašto i ima tako malo nade i upravo prepuštanje tom strahu za mene predstavlja vrhunsku neodgovornost i intelektualnu lenjost. I na kraju, ako u javnosti postoji teza da su umetnici neodogovrni i lenji – umesto da tu tezu opovrgavam, radije bih se založio za to da i svi ostali prestanu da rade. Ako diskusiju treba da vodimo na tezama ponuđenim u tekstu Ženje Leiler (odn. ako se ne bavimo time koja je ta instanca kojoj treba da budemo odgovorni) odgovor mora da bude da nam u Sloveniji danas treba još manje odgovornosti a ne više.

Milan Marković Matthis, koautor predstave „mi evropski mrliči“
4. jul, Malme