Odlazim u klub Muriskan. Posmatram mlade Šveđane. Momci su u kravatama. Devojke su bezbedne i srećne. Pivo je osam evra. Mrzim ih sve, bez diskriminacije. I bogatog mladića u džemperu, i devojku crvene kose sa tetovažom ptice na nadlanici i debelog konobara i četiri lezbejke koje igraju u krugu i dvojicu arapa u ćošku koji se nečemu nadaju i prijateljski raspoloženog radnika obezbeđenja koji je uvek blizu. I sebe, naravno, sebe mrzim elaborirano, ne tako spontano i površno kao ostatak kluba, ali istina je i da sebe ne poznajem mnogo bolje nego ostale. Više ne. Nekada sam imao utisak da sebe poznajem, sada mi je poznata samo još mržnja.

U ovom klubu se pleše tako što grupa prijatelja formira krug (jakne, torbe ili druge vredne stvari se stave na pod, u centar kruga) tako da mogu da plešu jedni sa drugima bez opasnosti da će da primete nekog ili nešto što ne žele da primete, što nikako ne ide na ruku dvojici arapa koji se verovatno upravo tome nadaju. To nije nešto što samo dođe, ta sposobnost fokusa, to je posebna sposobnost koja se razvija godinama. Celo društvo igra baš kao što se pleše ovde u klubu Muriskan. To se zove tolerancija – sposobnost da se pleše u istom prostoru i uz istu muziku a da se ne pleše zajedno. Momci su u kravatama. Devojke su bezbedne i srećne. Pivo je osam evra.

Ja se nisam rodio kao kukavica. Kada sam bio mali bio sam hrabar. Penjao sam se na najviše drvo, više od svih ostalih i sa tog drveta padao i lomio ruke, noge i zube. Govorio sam šta sam mislio. Krao sam u prodavnicama, jako sam voleo da kradem u prodavnicama. I dalje verujem da u prodavnicama treba krasti ali više to ne radim. Odrastao sam, uozbiljio sam se. Postao sam kukavica. Zamišljam da za ovim šankom ne sedim ja nego neko drugi. Neko ko još uvek krade u prodavnicama, ko još uvek govori šta misli. I on je, kao i ja, popio samo to jedno pivo za koje je imao para tako da alkohol ne može da bude izgovor za ono što će da uradi.

Kada bi neko ko ne živi u Švedskoj došao u klub Muriskan, prvo bi ga zbunilo svetlo koje nije klupski polumrak kao što bi se možda od očekivalo od klupskog svetla. U klubu Muriskan nema polumraka, ovde se sve vidi. To ne odgovara nama koji još uvek nismo tolerantni, koji još uvek nismo ovladali sposobnošću parcijalnog fokusa. Mi vidimo i više nego što bi želeli. U ovom prosotru moguće je u isto vreme videti previše i ne videti dovoljno. Prijateljski raspložen redar na primer vidi svaki izraz lica, svaki pokret koji može da nagovesti problem preterane intoksikacije, moguće mačo indiskrecije ili nekog drugog vida ometanja reda i da u svom istreniranom umu već nekoliko koraka unapred proračuna najbolji postupak za beskonfliktno rešavanje krize. U isto vreme, mladi Šveđani mogu da plešu u svom krugu prijatelja, slepi za sve što se oko njih događa, baš kao što njihovi vršnjaci plešu u polumraku berlinskih, atinskih ili riječkih klubova. Polumrak mladim Šveđanima u klubu Muriskan međutim nije potreban jer oni nemaju šta da kriju, i ne samo to, oni razumeju da ih prijateljski rasploženi redar razume bolje nego što oni razumeju sami sebe i sa razlogom potpuno veruju u njegovu sposonost da prepozna problem i pre nego što se problem pojavi.

On, osoba koja umesto mene sedi za ovim šankom, jeste taj problem. Razmišljam o tome ko je on. Za sada znam samo da je u klubu Muriskan, u Malmeu. I da je sam. I da je pun mržnje. Sigurno je da bi mu bilo bolje da je ostao Ruzengordu ili nekom drugom predgrađu, da je otišao u neki srpski ili eks-ju klub ili u neki od „crnih“ klubova u industrijskoj zoni. Ali možda je i on, kao i ja, došao da uživa u mržnji. On verovatno mrzi i više nego ja. Možda gleda dvojicu arapa koji se nečemu nadaju i mrzi ih aktivno, više nego druge, baš zato što su arapi i zato što se nečemu nadaju. Možemo da zamislimo da je došao u Malme pre godinu i po dana da radi na crno i da je imao sreće da posao i nađe. Za jagodinske uslove je zaradio mnogo za godinu i po dana ali je većinu para slao kući. Pre šest meseci je počeo da pije. Donosili mu rakiju iz Srbije. U početku je još i izlazio napolje, na kraju je samo sedeo u svojoj sobi i slušao narodnjake na jutjubu. Možemo da zamislimo i da za razliku od mene koji mlade goste kluba Muriskan mrzim konceptualno, bez diskriminacije, on (koji sedi umesto mene za šankom) ih mrzi ljudski – upravo zato što su arapi, žene, pederčine. I to je sve povezano (njemu je za razliku od mene to očigledno): i pederi i rad na crno i plesanje u krugu i svetlo u klubu i svakodnevna poniženja i prijateljski raspoloženi redar. Moja mržnja je radikalno demokratska i apstraktna, njegova je fragmentisana i konkretna – u Srbiji je mrzeo Cigane, ovde je postao Cigan.

Sedim za šankom i pravim se da još uvek pijem da mi debeli konobar ne bi uzeo flašu. Ne samo zato što mi je ta flaša izgovor za mesto koje zauzimam već i zato što znam da će uskoro biti potrebna njemu (osobi koja umesto mene sedi za šankom), kada bude ustao i razbio je o glavu prijateljski raspoloženom redaru. Kukavičluk nije jedini razlog zašto ja to ne bih nikada uradio. Za razliku od njega ja i pored sve mržnje razumem da je taj redar tu zato što mu treba posao, da i on ima neki život van kluba, da bi i ti Arapi samo da postanu pravi Šveđani – da su klinci koji plešu u krugu ceo život proveli u socijaldemokratskom balonu a koliko god da je to društvo (nama spolja) očigledno lažno, zasnovano na krvavoj eksploataciji ostatka (ne socijaldemokratskog) sveta – njih je taj balon štitio i od realnosti sveta i od realnosti kapitalizma (što je i onako odavno postalo isto). Naravno da ih mrzim, da mrzim licemerni ponos koji osećaju kada kupuju u prodavnicama polovne odeće, kada recikliraju, kada kupuju jebenu eko hranu… Ali ih u isto vreme i razumem. Razlika između mene i osobe koja sedi na mom mestu nije samo to što sam ja vremenom prestao da kradem u prodavnicama i to što ne mrzimo na isti način, već pre svega to što dok ja samo zamišljam kako on ustaje sa šanka, uzima moju flašu i razbija je prijateljski rasploženom redaru o glavu – on to zaista i radi. I onda dok mladi koji su se našli u blizini beže ka izlazu i pre nego što ostatak obezbeđenja dođe da ga umlati k’o vola, on temeljno razbija šank: uzima skupu flašu vina i baca je u veliko ogledalo iza šanka, lomi čaše za vermut, razbija frižider za pivo, veliku posudu za led i limun, kompjuterski monitor… On razvaljuje šank a ja zamišljam kako razvaljuje šank. I uživam.