tekst za program predstave “Ljubavnice“ (Slovensko mladinsko gledališče 2022.) u režiji Nine Ramšak Marković

Roman Elfride Jelinek je brutalna, hladna i u isto vreme izuzetno duhovita intersekcionalna analiza klasnih i rodnih odnosa u društvu srednje Evrope sedamdesetih godina prošlog veka. Svakako nije u pitanju prvi niti najpoznatiji roman koji za junakinje uzima žene sa društvene margine, radnice i seljanke ali ono što je specifika ovog romana je da i pored obilja nasilja (i strukturalnog i direktnog), autorici kao da nije bilo bitno da likove podeli na žrtve i dželate – na one koji zaslužuju naše saosećanje ili osudu. U „Ljubavnicama“ su patrijarhat, kapitalizam (nasilje) do te mere normalizovani da se čitaocu ne nudi nikakva mogućnost bega kroz saosećanje ili osećaj zajedništva. Iako se ova priča događa ne tako davno i sasvim blizu, u nekom selu sa druge strane austrijske granice, ova strategija Jelinek nam oduzima mogućnost da radimo ono što najviše volimo kada se u umetnosti susretnemo sa teškom sudbinom nekih junaka: da patimo zajedno sa njima. Prvi razlog za to je što prava meta kritike autorice i nisu konkretni nasilnici (muškarci, kapitalisti itd.) već sama ideja romantične ljubavi kao metod ideološke normalizacije strukture koje to nasilje omogućava i štaviše, zahteva.

Ako postoji deo ljudskog iskustva koji kao da se proteže preko svih meridijana i ideoloških, klasnih, rodnih i kulturnih razlika onda je to romantična ljubav. Čini se da je u pitanju univerzalno osećanje, svima svojstveno, koje je oduvek bilo s nama. Ljubav ne samo da govori o tome šta to znači biti čovek već i kakav to svet delimo, mi ljudi. Na prvi pogled čini se da istorija umetnosti podržava ideju o romantičnoj ljubavi kao temeljnom ljudskom osećanju. Već u klasičnim tekstovima zbog ljubavi (koju šalju Bogovi) naši junaci i junakinje pate, gube glavu, spremni da ostave sve u želji da započnu neki novi život ali i da ubijaju sebe i druge, prave fatalne greške, započinju ratove… Za razliku od „ozbiljnih“ žanrova, tradicija komedije nam kroz dve klase likova kojima se bavi otkriva drugačiji, dvostruki pogled na ljubav. Još od komedije klasike (naročito rimske tradicije) mladi pripadnici viših staleža su tu bi se bi se borili za ostvarenje svojih romantičnih snova dok njihove sluge, pomagači, žele samo da napune stomak hranom i vinom ili da se zabave. Robovi ne samo da se ne bore za ljubav – njima po pravilu nije jasno zašto bi bilo ko rizikovao dobar položaj ili čak život zbog neke takve gluposti. Sluge, robovi i nisu duhovna bića pa nisu sposobni da osete jedno tako veliko, univerzalno ljudsko osećanje. Oni misle samo na hranu, zarobljeni okovima materijalnog – i to nam je smešno.

Romantična ljubav izgleda da zaista oduvek formira naš svet, ali (kao što nas komedija uči) ona nam u isto vreme otkriva i ko je iz tog sveta isključen. Ako nam se čini da danas stvari stoje drugačije, to je samo zato što oni koji su danas isključeni, isključeni su ne samo iz materijalnog sveta (sveta kulture, potrošnje, administracije…), već pre svega iz njegove reprezentacije. Moj omiljeni primer te ideološke konstrukcije u kojoj se ljudskost sama izjednačava sa buržoaznom idejom ljubavi (i jedan od mojih omiljenih filmova) je romantična komedija „Love actually“ (2003) gde od ljubavi nije bezbedan niko. Srednje-klasno shvatanje ljubavi pokriva celu našu realnost tako da su svi, od zaljubljenog malog dečaka koji je ostao bez majke do mladog premijera Ujedinjenog kraljevstva (Tonija Blera) kog glumi beskrajno šarmantni Hju Grant, ujedinjeni u toj trci za ostvarenje ljubavnih snova. Svaki put kada gledam taj film plačem od ganutosti poslednjih pola sata, kada počinje opšta trka za ljubavlju praćena (u dokumentarnom stilu snimanim) zagrljajima raznih ljudi koji se ponovo sreću na aerodromu. Film se naravno završava srećno i izgleda da su jedini koji ne učestvuju u tom opštem slavlju ljubavi i ljudskosti u vreme Božićnih praznika u Londonu – stotine hiljada iračke dece umrle zbog ilegalnog rata koji je upravo zahvaljujući manipulacijama ratnog kriminalca, Viteza Ujedinjenog kraljevstva, Tonija Blera svoju premijeru doživeo iste te godine, samo šest meseci pre premijere filma.

Romantična ljubav danas naravno ne izgleda kao u ljubavnim romanima koje čitaju junakinje „Ljubavnica“, Paula i Brigite, sedamdesetih godina prošlog veka. Danas mladi ne maštaju o braku već žive razne otvorene, poliamorične, alternativne ljubavne odnose i u prvi plan stavljaju svoje do detalja promišljene i definisane identitete i seksualnu orijentaciju. Moglo bi se reći da na tom planu situacija ne može biti udaljenija. Ako pogledamo malo bolje međutim videćemo da nas zapravo način na koji mislimo ljubav danas još radikalnije deli na one koji su „napolju“ i „unutar“ – srednje-klasnog kulturnog prostora koje pretenduje da predstavlja ljudsku zajednicu uopšte. (Junakinje „Ljubavnica“ danas svakako ne bi pripadale grupi mladih koji razmišljaju šta da napišu pod pronouns na instagramu) Kada bi mi, dobra srednje-klasna deca, pokušali da nekom sa društvene margine kao što su Paula i Brigite objasnimo svoje poglede na ljubav, gledali bi nas kao da govorimo drugim jezikom – što bi najverovatnije i činili, obilno se koristeći izrazima preuzetim iz engleskog jezika. Kao što smo mogli međutim da naučimo iz iskustva šezdeset osme, i pored velikog optimizma i talasa energije koje su sa sobom nosile, alternativne ljubavne prakse same za sebe (drugačiji modeli življenja i kontra-kultura) nikada nisu bile u stanju da donesu radikalne društvene promene. Ispostavilo se da je i sama ta ideja (da će se kapitalizam srušiti ako svi legnemo zajedno u krevet) romantična i da je bez velikih teškoća bila aproprijisana. Ili kako volim da citiram jednog svog švedskog prijatelja: u Malmeu su sva deca poliamorična dok ne dođe vreme da se uzme kredit za stan. Ono što naše poglede na ljubav i romantiku mnogo bolje objašnjava od naše eventualne poliamorije ili drugih alternativnih ljubavnih praksi je vlasništvo nad nekretninama.

Napad na „romantiku“, kako samo je pročitali u romanu Jelinek se dakle ne odnosi samo na ljubav. Prateći njenu strategiju ukidanja saosećanja da bi se glava sačuvala „dovoljno hladna“ da može da vidi strukturu, taj napad se može videti i kao materijalistička kritika „romantičnih“ strategija u umetnosti koje od nas zahtevaju da reagujemo pre svega i skoro isključivo emocijama, i to odmah i sad. Sa sve dubljom krizom, koja je pre svega kriza političkog legitimiteta, svedoci smo potrebe da se na tu situaciju odgovori i u kulturnom polju pa tako vidimo sve veći broj upravo (romantičnih) pokušaja da se apeluje na moral, probudi saosećanje sa nekim ugroženim slojem društva ili ukaže na nedoslednost u deklarisanim društvenim vrednostima i svakodnevne prakse (npr. usvojena univerzalna prava čoveka i eksploatacija radnika). Izgleda kao da postoji potreba da se objasni da je sistem zastranio i da treba da se vrati vrednostima koje (u okviru sistema u kom živimo) zapravo nikada nisu ni važile. Baš kao što je romantična ljubav, ma koliko osnažujuće osećanje to bilo, zapravo agent Paulinog i Brigitinog porobljenja, i romantična (nematerijalstička) borba, koja se zasniva na pokušaju ostvarivanja ideje univerzalne ljudskosti kroz saosećanje i moralne zahteve, služi samo tome da se tokom trajanja predstave osetimo bolje – upravo da bi posle predstave stvari mogle da ostanu iste.

Koliko god uživali u hrabrosti, humoru i oštrini pisanja Elfride Jelinek, čitanje romana „Ljubavnice“ je veoma neprijatno iskustvo jer ne možemo da se otresemo osećaja da će, i pored toga što su nam stvari od samog početka kristalno jasne, rešenje problema ovog puta biti teže od toga da jednostavno pustimo suzu zbog naših junakinja koje očigledno trpe nepravdu. Ono što je od prve strane upisano u sam jezik romana je činjenica da ako postoji nešto što nas sve objedinjuje (junakinje romana i nas koji ih posmatramo) onda je u pitanju to, da se u strukturi nasilja koju gledamo (i živimo) svi držimo svojih „romantičnih“ ideja upravo da bi opravdali činjenicu da i sami u njoj pronalazimo svoje mesto.