Tekst za program predstave Arsenik i stare čipke, režija Nina Ramšak Marković, MGL 2023.

Džozef Keserling je Arsenik i stare čipke pisao u vreme početka Drugog svetskog rata a tekst je svoju praizvedbu dočekao početkom 1941. godine na Brodveju. Priča o ovom tekstu na neki način je i priča o pozorištu dvadesetog veka, jer je Arsenik doživeo toliko postavki i igranja da je brzo postao jedno od velikih opštih mesta komičnog teatra Zapadnog sveta. Čini se da je ton ovog crno-humornog komada imao savršen odnos bezobrazluka i bezazlene zabave, tako da je uspevao da ostane u okvirima dobrog građanskog ukusa čak i ako se bavi tako morbidnim temama kao što su masovna ubistva. I upravo je ta komična postavka iz naslova – da dve beskrajno simpatične starije gospođice iz milošte ubijaju svoje goste – bila glavno a često i jedino polazište većine postavki ovoga komada. Mogli smo da se smejemo našem glavnom junaku Mortimeru Brusteru čiji simbolni svet puca kada biva suočen sa besmisleno velikim zločinom svojih tetki i da budemo srećni kada on posle brojnih peripetija na kraju stvar uspeva da reši u svoju, a i u korist opšteg dobra. Film Frenka Kapre iz 1944., koji je Keserlingovom komadu doneo međunarodnu slavu, međutim nije prošao dobro kod kritičara a i danas ga Kaprini ljubitelji u velikoj meri ignorišu jer smatraju da stoji izvan korpusa Kaprinih filmova kao što su To je divan život, Gospodin Dids ide u grad i Gospodin Smit ide u Vašington. Ono što mu je zamerano je da nije u svom prepoznatljivom stilu izabrao za temu nešto od većeg društvenog značaja. U svojoj opsežnoj biografiji reditelja, Džozef Mekbrajd ide toliko daleko da navodi da snimanje Arsenika signalizira početak „bega od ideja“ koji će se nastaviti tokom većeg dela Kaprine karijere[1]. (Pseudo)Sukob koji se tu potencijalno otvara – između komedije (viđene kao bezazlena zabava) sa jedne strane i potrebe da se govori o društveno bitnim temama je nešto što do danas nije prestalo da prati razgovore o društvenoj ulozi pozorišta.

Iako se kao Keserlingova inspiracija često navode priče iz crnih hronika Konektikata prve polovine dvadesetog veka, za nas je mnogo bitnija činjenica da je autor (sin nemačkih imigranata) komad pisao u senci Aušvica čiju su istinu neke fine nemačke dame isto tako dobro uspevale da kriju od sebe kao sestre Bruster svoju gospodu u podrumu. Veličina nacističkih zločina je za Zapadni svet bila nešto do tada nezamislivo (evropski zločini na drugim kontinentima se i dan danas vide kao drugorazredni). Evropski čovek, dobar moralni građanin je prvi put u istoriji svojim očima gledao kako se ljudi industrijski istrebljuju ali i da je moguće racionalizovati, objasniti i čak moralno opravdati jedan tako nepojmljiv zločin. Ali zapravo činjenica da je veliki deo nemačkog društva birao da za pogrom ne zna nije za nas najvažnija. Ono što nas šokira i (i dovodi do smeha) u Keserlingovom komadu je upravo činjenica da sestre Bruster svoj zločin ne kriju.

Ideja da postoje određeni delovi društva koje je u redu odstraniti postoji oduvek ali se institucionalizuje tek rođenjem buržoaskog društva. Progon „veštica“ i paralelno uspostavljanje privrede zasnovane na robovskom radu na plantažama bio je veliki ustanoviteljski događaj buržoaske civilizacije. Robovski rad ljudi otetih iz Afrike je lako ekonomski razumeti ali kako objasniti „histeriju“ koja je dovela do smrti i mučenja stotina hiljada pretežno žena tokom nekoliko vekova prelaska iz Srednjeg veka u Novi? Kao što nas uče feminističke autorice koje su prve ozbiljnije pristupile istorijografsko-teorijskoj obradi veze između ta dva fenomena, kod progona veštica nije bilo u pitanju nikakvo masovno ludilo ili srednjevekovno sujeverje. Jednostavno je trebalo rešiti se neproduktivnog dela društva, žena ali i muškaraca koji je su stojali na putu radikalnih društvenih promena – stvaranju klase koja je spremna (primorana) da otuđuje svoj rad, ograđivanju javnog dobra, prvoj prvobitnoj akumulaciji kapitala. Ukratko, tako je bilo pravo. U Arseniku, naš glavni junak, Mortimer manično pokušava da zataška zločin, da svoje psihotične tetke spase zatvora i pomogne im da završe u duševnoj bolnici. Ali i samo Mortimerovo ponašanje je u najmanju ruku neobično jer sestre Bruster nisu lude. One jednostavno rade ono što je buržoasko društvo radilo od svojih početaka, one se bave društveno korisnim radom. Kod njih nema ni trunke mržnje, one prema svojoj gospodi (usamljenim starijim muškarcima koje ubijaju kada dođu kod njih na pansion) osećaju samilost i saosećanje. Ubijaju isključivo zato što je to pravo, samilosno, hrišćanski – jer o njima nema ko da brine. Štaviše, u trenutku kada one jasno priznaju svoj zločin, predstavnici državnog represivnog i ideološkog aparata (tri policajca i psihijatar), odbijaju da ga shvate ozbiljno (ili da ga uopšte vide) – i on u tom trenutku dobija sasvim drugačiju ulogu od Džonatanovog koji, prikazan kao stereotip „pravog“ serijskog ubice, ubija iz sadističkih razloga. Arsenik (zločin) sestara Bruster tada prestaje da bude njihova mračna podrumska tajna i postaje istina čipke, istina građanskog salona i dobrog građanskog ukusa – dakle i (a možda i pre svega) istina teatra. Ukusi (predstavnika srednje klase) su različiti ali društvena uloga pozorišta danas, bez obzira da li su u pitanju predstave čiji je cilj čista zabava ili one koje govore o „bitnim društvenim temama“ (da se vratimo na elemente gore pomenutog pseudo-sukoba) je održavanje hegemonske pozicije kulture srednje klase. U tom smislu se u pozorištu, čija je društvena uloga slična onoj Mortimera ili policije u komadu Arsenik i stare čipke (da neke zločine najstrašnije osudi a da druge potisne ili sakrije), nalazimo u vrlo specifičnoj poziciji. Šta nam ostaje da uradimo sa leševima kojih je naš podrum pun?

Nude nam se dva rešenja. Prvo nam donosi sam Džozef Keserling, koji je ovaj problem hrabro i nadahnuto tematizovao već u tekstu – naime naš glavni junak Mortimer Bruster nije samo šarmantan bruklinski intelektualac (u Kaprinom filmu ga igra Keri Grant) već i pozorišni kritičar. Ta činjenica je više od običnog sredstva karakterizacije. Pirandelovska igra, koju i Mortimer pominje u jednom trenutku, provlači se kroz komad skoro od samog početka i u nekoliko situacija postaje glavni element oslikavanja gubitka Mortimerove vere u koherentnost njegovog simbolnog sveta. Ali i više od toga – Mortimerove neobične i iracionalne odluke (zašto jednostavno ne prizna ubistva policiji i dopusti da tetke odu u zatvor za duševno obolele?) čitamo upravo kao kritiku pozicije samog autora ali posredno i svih nas koji stojimo sa ove strane rampe, potpuno svesni šta se u podrumu nalazi. Na žalost kraj donekle dovodi u pitanje ovo hrabro suočavanje sa sopstvenom pozicijom. Mortimerov strah zbog toga što je i on jedan od ludih Brustera koji prvo što su radili kada su sišli sa Majflauera je da su skalpirali Indijance (još jedan genocid koji krije podrum Brusterovih) se u komadu rešava tako što on na kraju saznaje da je usvojen i da u njemu ne teče Brusterovska krv – dakle slobodan je da oženi Ilejn i da sa njom ima decu bez straha da će se Brusterovsko ludilo nastaviti. Drugo i ključno rešenje donosi činjenica da je Arsenik i stare čipke komedija. Istina je da su se vremena promenila od sredine prošlog veka kada je Keserling pisao svoj tekst i da je danas nažalost mnogo lakše misliti koncentracione logore, da smo se u velikoj meri navikli na masovne smrti na obalama Italije i da nas nas žičane ograde na granicama ne šokiraju ali komedija je i dalje najbolji i možda jedini način da se (u okviru bilo kog strukturisanog jezika) suočimo sa nekim Događajem kojeg nije lako misliti. Opusti se, it’s a joke.

Opšte mesto je da je komedija u istoriji smatrana za niži žanr, ali to nije samo zato što (za razliku od „ozbiljnih“ žanrova) nema za cilj osvežavanje, utvrđivanje i uspostavljanje etičkog, moralnog sistema već upravo da destruktivno dovodi u pitanje njegovu bazičnu stabilnost. Ako u komediji postoji nešto stabilno, to je kontinuitet nagona, tela i neprestano kretanje napred – flow koji je stariji i od samog života (kao na primer leševi koji iako su mrtvi, ne prestaju da se vraćaju na scenu). Dodatni problem sa komedijom je i to, što nam nikada nije jasno ko je njen predmet, kome se smejemo. Jasno, smejemo se Mortimeru koji nije sposoban da pojmi činjenicu da su njegove slatke stare tetke masovne ubice. Smejemo se tome što se njegov simbolni svet raspada i što on veruje da gubi razum. Smejemo se tome što ceo represivni i ideološki aparat služi da se zataška zločin i što je čak i Mortimer deo tog projekta. Smejemo se tome što on ne može ili neće da se pomiri sa istinom koja mu se tako direktno otvara pred očima. Smejemo se jer to nema nikakve veze sa nama?

Milan Ramšak Marković

[1] Frank Capra: The Catastrophe of Success, Joseph McBride (2011. University Press of Mississippi)