Za Društveno angažovanog intelektualca u Srbiji (umetnika, novinara, člana neke veće nevladine organizacije…) društveni angažman znači samo jednu stvar – borbu za društvo definisano u okvirima tržišne demokratije. Pluralnost političkih pozicija ne postoji – postoje samo dve struje: jedna koja nas vodi napred ka budućnosti – mitskoj „Evropi“ Zorana Đinđića i ona koja vuče nazad – ka mitskoj nemanjićkoj prošlosti. Kao da je klasičnu podelu političkog spektra na levo i desno zamenila podela na „napred“ i „nazad“. Ideja da postoji onoliko vrsta „društvenog angažmana“ koliko ima različitih ideja o tome šta naše društvo treba da bude njemu je strana. Za Društveno angažovanog intelektualca u Srbiji, politička borba se završila i sve što treba kao društvo da uradimo je da se oslobodimo korupcije, mračnih duhova zločinačkih ratova koje smo vodili i političkih struja koje nas vuku unazad.
Ta ideološka konfuzija koja vlada kod nas postala je naročito primetna za vreme gužve koja je nastala oko premijere predstave „Zoran Đinđić“ u Ateljeu 212. Diskusija se uglavnom vodila oko toga da li je to antisrpski komad, politički pamflet ili savršen primer dobrog političkog teatra. Nigde (osim u odličnoj, koliko nam je poznato neobjavljenoj, kritici Nikole Skočajića), pa ni u kritikama Društveno angažovanog intelektualca nije iznesen stav da predstava „Zoran Đinđić“ zapravo predstavlja neku vrstu anti-političkog teatra. Ona deluje na nivou mitskog, a od Đinđića pravi mučenika, utemeljivača neke buduće demokratske Srbije – moralnu gromadu koja se ne može dovoditi u pitanje, o kojoj se dakle ne može misliti u domenu političkog.
Društveno angažovani intelektualac se zalaže za demokratiju, za ljudska prava. Ali šta je to demokratija i šta su to prava jednog čoveka definiše sam Intelektualac, pa je tako moguće da u upotrebi postoji takva floskula kao što je „lažni azilant“. Ako je nečija egzistencija nemoguća iz ekonomskih razloga, čovek o čijim pravima govorimo ima prava samo da umre od gladi. Lako se može izvesti inherentni rasizam ove ideološke pozicije. Ako postoji samo jedna vrsta razvoja društva – u pravcu evropske tržišne demokratije – što se više udaljavamo od evropskog kulturnog polja, a naročito u smeru neke crne Afrike ili sličnog „užasa“, sve dalje smo i od mesta gde se odvija jedini relevantan „politički“ dijalog. Društveno angažovani intelektualac često kao najgoru moguću uvredu koristi izraz „azijski“, upravo na način na koji ortaci iz kraja koriste „ciganski“ ili „šiptarski“. Ako u sferi društvene analize postoji samo transferzala ka tržišnoj demokratiji, onda u kulturi postoji samo ka evropskom centru. Ograničenje diskursa ljudskih prava koji zastupa Društveno angažovani intelektualac naročito dolazi do izražaja u nastupima Čedomira Jovanovića (koji i sam predstavlja društveno angažovanog intelektualca), predsednika LDP-a, stranke koja najviše insistira na ovom konceptu „revolucionarnosti“ Zorana Đinđića (setimo se epizode „kanibali“).
I tako Društveno angažovani intelektualac na izborima uporno glasa za manje zlo i priželjkuje političku snagu koja će biti moralna, koja će dakle na moralan način sprovoditi pljačku naših fakulteta, fabrika i društvene imovine. Zato politički angažman srpskog Društveno angažovanog intelektualca najčešće deluje u prošlosti. U dilemi između (tuđe) krivice – koja se odnosi na nešto što se dogodilo ranije i (naše) odgovornosti – koju imamo ili nemamo sada, Intelektualac uvek bira krivicu, a zločini o kojima se govori uvek su zločini naših očeva (Srebrenica) ili naših praočeva (Goli otok) a retko ili nikad naši (klasni rasizam i pljačka društvene imovine, rehabilitacija nacističkih zločinaca, privatizacija zdravstva i školstva, politička cenzura…). Društveno angažovani intelektualac bi tako voleo da se i mi angažujemo na jednoj od strana (pošto u njegovom umu samo dve strane i postoje), pa da i mi na kraju izaberemo šta nam je draže – „demokratska“ cenzura naše predstave od strane stare vlasti u Jugoslovenskom dramskom pozorištu ili „narodnjačka“ cenzura našeg časopisa od strane nove, u Novom Sadu.

Povod za tekst “Uloga Društveno društveno angažovanog intelektualca u tržišnoj revoluciji”
bio je tekst Teofila Pančića “Uloga Gebelsa u kulturnoj revoluciji” koji je objavljen u nedeljniku “Vreme” (broj 1161, 4. april 2013.) i njegova potreba da se javno obračuna sa performansom „Oni žive“, godinu dana nakon izvođenja, kada su svi u Srbiji odavno na njega zaboravili. Neposredni povod za njegov tekst je izgleda bila kolektivna ostavka uredništva „Scene“ posle pritisaka nove vlasti.
Teofil Pančić se u ovom tekstu između ostalog postavlja i kao poznavalac pozorišne umetnosti, a da sam priznaje da nije ni prisustvovao performansu kome posvećuje tekst, pa i pored toga ga bez ikakve adekvatne problematizacije naziva “dramoletčićem”, “recitacijom” i “primenjenim  dramolikim štivčetom”. Na vrlo sličan način pozorišni kritičar Teofil Pančić govori i o tekstu Jozefa Gebelsa za koji kaže da je “nekakav potpuno bezvezan i sporedan citat iz propagandističkog opusa Jozefa Gebelsa” a da se pre toga nije informisao o tome da je taj “nadobudni ćušpajz od citata” kako ga on naziva, zapravo ne tako nepoznat tekst “Znanje i propaganda – govor partijskim drugovima iz 1928. godine”. Na isti, prilično neinformisan način, tretira prijem performansa kod publike kada napominje da je performans digao prašinu u “fensi-šmensi čaršijici što se pruža od gornjeg Dorćola do prednjeg Vračara” bez ikakve napomene da je taj isti performans nakon Beograda bio izveden i u Kragujevcu, Ljubljani, Oslu, na Bitef festivalu (u zvaničnoj selekciji) i na najznačajnijem slovenačkom festivalu “Borštnikovo srečanje” u Mariboru, dakle daleko od “fensi-šmensi čaršijice” šta god ta kategorija za njega predstavljala.